U moru strašnih stvari koje se dešavaju na sve strane, biram da napišem nešto o jednoj od dobrih kapljica koja mi je skvasila srce. Ako niste čuli – Vetre, pričaj sa mnom – je domaći film, nežan, dubok, mekan, iskren, nagrađivan (Bravo za ekipu!). To je film emocije delom dokumentarni, delom igrani. Ako niste, obavezno pogledajte!
Film priča o gubitku, podjednako koliko priča o tome kako gubitku dajemo smisao. O tome kako držimo dragocene trenutke, lekcije, sitnice, ekscentričnosti, anegdote… u životu, i kako oni koje volimo nastavljaju da žive kroz naša sećanja, priče i osećanja. Prelep je estetski – nabujao i zelen, istovremeno spor i nenametljiv. Svašta je o filmu rečeno i nije moje mesto da doprinosim pričama o vrednosti i kvalitetu. Ono što želim je da podelim jedno zapažanje o zagrljajima.
Film počinje zagrljajem, glavni lik grli drvo pored puta. Film je pun zagrljaja – sa različitim drvećem, sa psom, sa bakom… No ima trenutaka u filmu kada su zagrljaji neophodni, no niko ih ne nudi, niko ne traži… Ovo se dešava u scenama u kojima neki tužni muškarci pričaju. Razmišljala sam koliko je zapravo to jedno univerzalno iskustvo – lakše pristanu da utehu traže grleći drvo ili psa, nego komšiju ili brata… Ok je to. Ja to naročito cenim iz perspektive nekoga ko zna koliko je bitno da uvažimo prirodu kao živu saradnicu, koliko je bitno da povremeno zagrlimo drvo, naredimo vetru da duva jako, da nemamo ideju o odvojenosti od svega onoga što nisu ljudi.
Istovremeno nežnost usmerena ka više nego ljudskim drugima često bude način da se pobegne od bliskosti. Muškarcima je naročito teško da uđu u otvoren kontakt sa dugim odraslim muškarcima. Nežnost, ako je uopšte dozvoljena, bude ‘rezervisana’ za decu, pse, mačke. U eko TA kažemo da su neki ljudi skloni ekološkoj disocijaciji – oni odlaze u prirodu, priroda im pomaže da se regulišu, omogućava da se osećaju sigurno i mirno, sa prirodom mogu da budu bliski i da istovremeno ne rizikuju. Na posletku drvo nas neće ostaviti, niti odbiti zagrljaj. Ljudi skloni ovakvom pravljenju odnosa sa prirodom će uživati u eko TA, ali će jako sporo praviti promene koje se prenose na odnose van onoga sa prirodom.
Mislim da je razlog što mislim o ovim stvarima taj raskorak koji sam osetila telesno dok sam gledala film. Raskorak između nesebično ponuđene istine, otvorenosti i nežnosti ovog filma i fizičkog zaustavljanja sebe, oklopljenosti i zakočenosti mogućeg dodira kada su u kontaktu dva muškarca koja tuguju. U par navrata zagrljaj je bio ‘opipljiv’ prirodni nastavak kontakta do koga se nije stiglo. Mene je zabolelo. U cilju opšteg mentalnog zdravlja, lepo molim ako imate sina, brata, drugara, tatu… grlite ih na silu dok se ne naviknu 🫂🫂🫂
Sve u svemu film je divna priča i šteta bi bila da je propustite. A meni pišite kako ste vi doživeli zagrljaje u njemu date, primljene i zadržane.
Imala sam zadovoljstvo da na Ljetnoj školi TA u Zadru, koju je organizovala UTA u saradnji sa EATAom, održim plenearno predavanje na temu Ekološke dekonfuzije. U pripremi tog predavanja ja sam krenula sa jednom idejom i završila na nekom drugom mestu, no predavanje je bilo prilično dobro prihvaćeno, što sam ja doživela kao TA potvrdu da prenesene ideje imaju smisla i kao poziv da ih podelim sa vama na ovaj način. Tekst ne pokriva sve sto je rečeno, živa reč je malo drugačija od napisane, na kraju kraju krajeva morali ste da budete tamo za potpuni doživljaj i emociju koja u smo podelili tog oktobarskog popodneva negde na Jadranu.
Odlučila sam da vam ispričam jednu priču ovog popodneva i da prateći heroinu te priče zajedno pratimo proces dekonfuzije koji se desio kroz njen kontakt sa prirodom. Naizmenično sa događajima u priči uvodiću koncepte TA, eko TA, spiritualne TA da bismo mogli da zajedno konceptualizujemo šta se u tom njenom procesu dešavalo. Za one entuzijaštične, slajdovi nude i plejlistu samo zato što sve što se u mojoj glavi dešava ima soundtrack.
Izabrala sam da organizujem svoje predavanje kroz priču, delom i zato što to priče lepo opisuju način organizovanja procesa kroz tri faze inicijacije – separaciju, transformaciju i povratak. Proces inicijacije je jedan od najstarijih načina organizacije i planiranja tretmana koji podrazumeva da krećemo iz poznatog u kome postoji neki izazov, problem, kriza koji da bismo rešili moramo da steknemo nove veštine, naučimo nove načine, ostvarimo uvide… Da bi to bilo moguće moramo da odlučimo da napustimo poznato, da se odvojimo od postojećeg i krenemo u nepoznato. Transformacija se dešava u liminalnom prostoru, ni tu ni tamo, gde nismo ono što smo bili ali još uvek nismo novi. U liminalnim prostorima svašta je moguće, oni su mesta potencijala i neizvesnosti. Kada se transformacija desi i junak/inja osvoji svoje ‘blago’ put se ne završava, već nastavlja unazad. Da bi promena bila kompletna moramo se vratiti u poznato promenjeni. Svojoj zajednici dolazimo sa darovima koje smo osvojili.
Ne tako davno, ali jako daleko. Iza sedam gora i preko sedam reka, daleko od svakog mora, na mestu gde su velovi između svetova tanki, podno brda na kome još uvek u proleće možete da vidite Rusalke kako plešu i pletu venčiće za kosu da zaštite sebe i svoje vodene domove, živela je jedna sredovečna žena. Sredovečne žene su retko heroine priča, tako da je ova naša i zbog toga posebna, zvaćemo je Maja. U trenutku kada naša priča počinje i kada je srećemo ona je majka troje dece, uposlena je kao isceliteljka u svom selu i sprema se da položi važan završni ispit za iscelitelje. Mnogo radi i u toku nedelje joj se na pragu pojavi čak i do 50 ljudi kojima je potrebna njena pomoć. Ima partnera koga jako voli, ali koji je celu prošlu godinu bolovao posle ozbiljne povrede koju je doživeo u polju, Vrač nije bio siguran da li će uopšte da preživi. Pošto je ipak preživeo, celu godinu su čekali da li će da se vrati sebi ili će zauvek biti neko drugi.
Jasno nam je kad gledamo sa strane da Maja nije i ne može biti dobro, no Maja to ne zna. Često je naravno umorna, što nije čudno, ali nastavlja da bude vrlo funkcionalna. Svi važeći parametri koje spoljašnja sredina zahteva su ispunjeni. Primetiću ovde da Maja nije u konfuziji – sve je jasno kao što to može biti kada je neko živi svoj limitirajući skript. Njoj je ‘sve’ jasno, zna da je u disocijaciji koja joj omogućava funkcionalnost, kao mnogo puta do sad. Nema dilemu da li je to dobro, potrebno, i jedini način da živi u tom trenutku. Ranije uspostavljeni skriptni mehanizmi rade svoj posao i na puno načina štite masku funkcionalnosti i snage. Identitet je stabilan i podržan kulturološkim roditeljem, normama, u skladu sa očekivanjima okoline i zacementiran. Granice ego stanja su rigidne i Dete gotovo isključeno.
U tom trenutku izdaleka dolazi nepoznata bolest koja zahvate ceo Maji poznati svet. Niko ne zna baš šta je ta bolest, niti kako se leči. Deluje besmisleno jer dok neki od nje umiru, drugi samo kratko budu prehlađeni. Vračevi u kraljevstvu, ali i oni iz drugih zemalja su zbunjenii ne znaju šta da rade tako da kralj odlučuje da svi moraju da ostanu u svojim kućama i svi poslovi su obustavljeni, dok se ne nađe neko rešenje ili bar dok se ne sazna više. Naša junakinja mora da zaustavi svoje aktivnosti i kontakte osim onih sa porodicom. Sedeći u mestu ona shvata da joj je posle nekog vremena dobro, opuštena je, odmorna, provodi vreme u dvorištu sa decom, partnerom i njihovim životinjama. Prvi put od kako je postala isceliteljka shvata koliko joj je malo potrebno za život, koliko je puno žrtvovala.
Počinje da se pita da li to što radi ima smisla, da li pomaže zapravo ljudima ili pomaže sistemu koji nije napravljen za te ljude. Sistemu koji nije human, šta više aktivno dehumanizuje svoje ‘delove’. Da li svojim radom omogućava ljudima da ostanu u začaranom krugu patnje koji mogu bolje i duže da podnose bez ‘pucanja’? Iako je ovo duboko uzdrmalo i nastavljalo da je muči ona je nastavila da sprema ispit i da radi. Njeno uznemirenje se ogleda i u stanju sveta oko nje ljudi se dele na ‘nas i njih’, ljudi koji joj dolaze su već dugo uplašeni, tužni i izgubljeni jer nemaju dovoljno ljudi oko sebe. U svemu tome, posle dugo vremena iscelitelji su uspeli da se skupe kad je postalo dovoljno bezbedno i Maja je položila ispit. Ovo je još više uzdrmalo, shvata da ne zna ko je sada jer pored olakšanja i radosti oseća usamljenost i gubitak. Ona shvata da je prestala da bude nešto a još uvek nije postala nešto drugo.
U ovom trenutku kako možete da primetite naša junakinja jeste u konfuziji. I to je jedan aspekt konfuzije koji retko uzimamo u obzir – konfuzija može da znači i to da je skript uzdrman, da se identitet menja – u tom smislu trenutak konfuzije nam nudi priliku da iz nje izađemo veći, odnosno da idemo u rast. Ovu vrstu konfuzije možemo da predstavimo propustljivim granicama. Kao da se otvore kapije između ego stanja I sadržaj se pomeša. Ovaj jako bolan proces u kome je odgovor na pitanje ‘Ko sam ja?’ U stalnoj promeni ili nedostupan, karakterističan je za poremećaje ličnosti, reakcije na traumu, ali za razvojne krize. Podsetnik nama da možemo da iskoristimo vrtoglavicu da posle nje jasnije mislimo i idemo dalje.
Sudbina je jednog dana dovela Maji dok je sedela na pragu svoje kuće pticu narandžastog stomaka i pametnih očiju. Ptica je pitala kako je pa joj je Maja sve ispričala, ne znajući zašto. Ptica nije izgledala naročito mudra, niti jaka. Ali je, ispostavlja bila strpljiva. Pošto je saslušala, prenela joj je da je od nekih putnika čula da dolaze učitelji iscelitelji koji su otkrili nešto i sada putuju i podučavaju ljude tom svom otkriću, te da ima utisak da bi to Maji baš koristilo. Iako je rešila da neće ništa da uči neko vreme, Maja je odlučila da ode gde joj je ptica rekla. I to je bilo dobro jer je čula neke divne stvari koje su je inspirisale. Pitala je putujuće učitelje da li bi mogla da nauči više o novom načinu isceljivanja. Oni su se složili, rekli su da će morati da radi neke zadatke, da oni mogu da je vode jedan deo puta i da će deo puta morati sama.
Kada smo u razvojnoj konfuziji jako je bitno da smo u stanju da slušamo glasove sitnih životinja u bajkama, jer one predstavljaju našu intuiciju odnosno Malog Profesora koji nas gurka u pravcu koji otvara nove mogućnosti. Ono što je bitno je da Odrasli ima dovoljno energije da uradi nešto povodom toga – posluša podkast, napiše mejl, krene na put… I dovoljno hrabrosti da se upusti u nešto čemu ne zna ishod.
Zadaci koje je naša heroina dobila su bili iznenađijuće jednostavni, no nisu bili laki. Podrazumevali su da stalno napušta udobne utabane puteve, da se vraća stvarima koje je uznemiravaju, da osluškuje i traži glasove onih koji nemaju glas. Dok je radila to sedela je često ispod jednog drveta oraha. Po suncu, po snegu, vetru i kiši. I posle nekog vremena je osetila duboko prepoznavanje, shvatila je – ‘Ovaj Orah je moj prijatelj. I oslonac.’ Milisekundu posle te svesti postala je svesna i ogromnog straha za Orah, za to kako će ona ako se njemu nešto desi. Što je naravno besmisleno, iracionalnojer će on gotovo sigurno stajati na istom mestu dugo pošto nje ne bude bilo.Ne baš racionalan je bila i njena žela da se udalji od njega i fizički i emotivno.
No, pošto je još uvek učila morala je da mu se vraća i tako je shvatila da je strah duboko uzidan u temelj svih njenih odnosa i svake ljubavi. Mogla je da dozvoli da je ovo porazi i da se vrati kući, ali je ipak odlučila da nastavi da sedi naslonjena na Orah. Uspela je u tom sedenju da vidi kako život jednostavno teče za i kroz jedno drvo. Ono ne pravi razliku, za njega sve je vrlo jasno deo jednog sveta. U kontaktu sa njim je shvatila da nema veze na kom si mestu i sa kim – sve što postoji jeste manifestacija jedne Prirode na nebrojeno puno načina. I Orah, i Maja, i grlice koje su odlučile da iznad nje naprave gnezdo. Zato što je mogla da ovo doživi kao istinu ono što je u njoj dugo bilo zaleđeno, sada je moglo da poteče.
Priča je na vrhuncu, naša junakinja je rešila stari problem na novi način uz pomoć svog prilatelja Oraha (i dugogodišnjeg rada na sebi). Kroz kontakt sa Orahom ona je uspela da dođe u kontakt sa onim što Mjurijel Džejms naziva ‘unutrašnje jezgro,’ ono je dom spiritualnog selfa. Ono je deo ličnog selfa, ali istovremeno i deo univerzalnog selfa jer je zajedničko svim bićima. Unutrašnje jezgro je u središtu bića osobe, bilo da ga je ona svesna ili ne, otvorena za njegovu snagu ili ne.
U njemu kao duboke podvodne struje 6 univerzalnih nagona nose energiju. Drugim rečima mogli bismo da ih sagledavamo kao 6 različitih manifestacija fizisa. Nagon da živimo je najosnovniji od njih, vraća nam se sa nadom nasuprot očaju. Nagon da budemo slobodni- sloboda je prva borba za život, ona je lična želja i univerzalni krik. Nagon da doživimo nešto novo i da ga analiziramo – radoznalost i istraživanje. Nagon da donesemo odluke kako da budemo i kako da radimo. Nagon za autentičnimodnosima pokret ka drugima. Nagon da spoznamo spiritualnu dimenziju i doživimo transcedenciju – energija da posegnemo za onim što je iznad, da pustimo i da se držimo, da budemo prazni i ispunjeni. Bez obzira na to kako su ovi nagoni jaki, oni mogu, poput slavine da budu otvoreni i zatvoreni.
Duboko promenjena, naša junakinja prelazi put nazad ovoga puta prelazi prag istog mesta sa darovima za svoju zajednicu.
Osnovni od njih je da se udaljila od svog hamletovskog preispitivanja i konačno bila spremna da sa lakoćom radi stvari – oslobađa vreme, da piše, da pravi kontakte i zajednice žena, da slika, hekla i veze, da sadi cveće, da putuje, da počne da podučava mlade iscelitelje, da stalno bude svesna lepote sveta. Dar sa kojim se vratila takođe je da nije mogla da ne oseća bol sveta – bol posečenog drveća, zatvorenih i zatrovanih voda, ljudi u ratovima, onih koji su gladni. Ne naročito udoban dar, no jako bitan za iscelitelje, zar ne? Dar da mogu da drže na istom mestu unutar sebe blistavost sveta i njegov mrak.
Daleko od toga da ovakve posledice nisu moguće kroz tradicionalan rad u psihoterapijskoj sobi. No moje je iskustvo da takav rad zahteva mnoooooogo vremena, naročito kad nema utelovljenosti procesa. Kroz rad sa prirodom mi – na jednostavan način jačamo Odraslog prosto zato što je neophodno konstantno procenjivati situaciju koliko je klizavo, koliko je duboko, jel dosta… priroda nas uzemljuje u ovde-i- sada bez napora, nudi nam puno različitih načina za samoregulaciju i regulaciju u kontaktu kroz boje, teksture. Priroda modeluje integraciju, sve što je u njoj je deo nje, dobro loše ružno i lepo – uči nas kako da integrišemo promene i delove koji nekad nisu baš željeni. Dakle, u saradnji sa prirodom dekonfuzija postaje proces integracije i prihvatanja onoga što jeste. Priroda nas obuhvata tako da radimo vrlo mekano. Priroda dozvoljava slobodu kompleksnosti, uvek smo na dobrom mestu i u dobro vreme, bez obzira da li nam je i koliko udobno. Hvala vam.
Nadam se da vam se sviđa i da može da bude vam korisno. Ako imate neke ideje ili pitanja pišite mi radujem se da ih čujem i da možemo da pokrenemo razgovor o ovim temama.
Sinoć sam, pomalo nepromišljeno, priznajem u kasne sate pustila snimak prestave Proces Peliko koja je igrana na Ne:Bitefu. I dalje ne mogu da se odlučim gde sam između ‘što sam ovo sebi uradila?’ i ‘tačno znam koja je svrha ovoga’. Predstava traje preko 4 sata bez pauze, ima dokumentarnu formu (nisam sigurna da se to baš tako zove, ali ne zamerite) u kojoj glumice/i i aktivistkinje/i čitaju intervjue, mejlove, zapise, dokumentaciju… vezanu za suđenje Dominiku Pelikou i pedesotorici drugih muškaraca za silovanje njegove žene Žizel Peliko, koje je bilo otvoreno za javnost. Morate da priznate da je dovoljno tih nekoliko informacija da imate potrebu da zgroženo prestanete da čitate ovaj tekst, da okrenete glavu i otpišete situaciju sa: ‘svakakvih bolesnika ima’.
Najvažniji utisak sa kojim sam ja ostala, i zbog koga pišem ovaj tekst, je to koliko je važno da budemo svesni i prisutni svedoci tuđeg bola, naročito onda kada ništa drugo ne možemo da uradimo. Kada imamo prirodnu potrebu da se zaštitimo od užasa, da zažmurimo i sklonimo se, i uspemo protiv te potrebe da ostanemo i svedočimo tuđoj patnji, da svesno izaberemo empatiju iako znamo da će nas zaboleti, da uvažimo da je osoba preživela strašno iskustvo – tada naše prisustvo pomaže drugome da ide idalje. Mislim da je jedan od velikih problema to što smo, kao pojedinci i kao društva, skloni da otpisujemo iskustva žrtava. Nekad iz loših namera, nekad iz proste potrebe da se zaštitimo od neprijatnosti sopstvenih osećanja stida, bespomoćnosti, krivice, straha, očaja, besa…
Gledanje predstave je jedan od načina da uradimo ono što je Žizel Peliko tražila od nas – da budemo svedoci onome što je preživela. I moja ideja je bila da ako ona može da izdrži da mi pokaže, mogu i ja da izdržim da u to gledam. Nije mi baš uspelo posle dva i po sata uhvatim sebe kako sam blago disocirala – ne razumem sve reči, ne mogu baš da pratim šta je rečeno i ko je osoba koja govori, pogledavam koliko još ima na svaka 2 minuta… No nisam odustala, shvatila sam šta mi je bilo previše (čitanje opisa snimaka koji su prikazani u sudnici), prihvatila da je to u redu i uspela da se u nekom trenutku vratim da gledam, slušam i budem prisutna. Mislim da je i to bitna stvar, da prihvatimo da može da nam bude teško da se ponesemo sa tuđom traumom. Mi to učimo kroz psihoterapijsku obuku, direktno i indirektno. Na primer, na prvom dužem treningu koji se bavio traumom, edukatorka nam je rekla – pošto se bavimo traumom moguće ke da ćete imati potrebu da se isključite psihički ili da izađete i napravite pauzu, to je u redu. Čak i hipotetički scenariji traumatskih događaja mogu da budu okidač. No, u životu nas tome ne uče, i onda ja moju isključenost iz kontakta kad mi pričaš o nekom svom strašnom iskustvu mogu da interpretiram kao to da ti dramatizuješ, preteruješ, da nije to baš tako… čim ja ne mogu da se povežem sa tobom. Predpostavka je dakle da sa tobom/tvojom pričom nešto ne štima, a ne da sam se ja isključila da se zaštitim od preplavljivanja. Zato je mislim svesno prisustvo ovakvim procesima bitno generalno, ali naročito u društvima poput našeg koja su sklona okrivljavanju i postiđivanju žrtve.
A kad smo kod kulture, nekoliko pročitanih tekstova govore žene koje su preživele neku vrstu nasilja, i svaka od njih je rekla da je zbog toga završila u psihijatrijskoj ustanovi. Ja sam dosta radila sa ženama žrtvama nasilja i shvatila sam da je to ovde relativno retko. Ako imaju resurse idu na psihoterapiju, ili kod psihijatra ambulantno. Zbog toga se pitam da li je to nasilje ovde ‘manja’ povreda jer je normalizovano, smatra se uobičajenim i žene nastavljaju dalje – ranjene, krvare ali idu. Ili su žene ovde rezilijentnije zbog stalne borbe za život… Ne znam.
Još jedna stvar koja prevazilazi kulturu, a koja je ostala ogoljena ovim događajima je to koliko je grupa od 50 muškaraca koji su identifikovani sa snimaka (a bilo ih je više od toga) i osuđeni, nasumična i nekako obična – komšija, vatrogasac, klinac od 22 godine iz susednog grada, porodični ljudi, samci, mladi, stari… Muški svet koji srećemo svakodnevno. Bar na tren je postalo jasno koliko je svet opasniji za žene, i koliko više moramo da se bavimo sopstvenom bezbednošću nego muškarci, jer niko drugi neće, naročito ne sistem. Samo čitanje presude koje je na kraju predstave traje i traje i traje, a čitaju se samo imena osuđenih i dužina zatvorske kazne.
Iako se institucionalno nije mnogo promenilo, pre i posle ovog procesa, mislim da je to bio jedan veliki motivator i inspriracija ženama da prestanu da se stide što su preživele nasilje, i da otvorenije pričaju o tome i posledicama koje je ostavilo na njih i njihove živote. Ako odlučite da gledate svakako je vredno i pišite kako ste vi doživeli sve to. Ako ste sami preživeli seksualno nasilje ma kog stepena, predstava bi mogla da bude ozbiljan triger pa budite oprezni i nežni prema sebi ako rešite da je gledate.
Putujem, pa sam inspirisana da pišem o putovanjima. Ove godine sam prvi put bila na Svetskoj konferenciji transakcionih analitičara u Monpeljeu u Francuskoj. Tema konferencije je bio identitet, na razne načine. Imali smo priliku da se sretnemo, da čujemo divna plenearna predavanja, učestvujemo u interesantnim radionicama, okruglim stolovima, da aplaudiramo onima koji su dobili nagrade. Bio je ogroman događaj i samim tim iskustvo.
Ja sam dobila priliku da predstavim svoje pilot istraživanje o uticaju eko-TA grupe za lični razvoj na identitet učesnica. Što je bilo interesantno od pripreme do postavke. Dobar ishod ovog izlaganja je to što su me ohrabrili da napišem tekst, tako da se time bavim ove zime.
Sama konferencija je za mene bila blago preplavljujuća, ne samo zbog broja ljudi koji su učestvovali, ne ni zbog činjenice da nam se ‘reference’ muvaju naokolo – u redovima za kafu, knjige, po ležaljkama za kuliranje na pauzi, časovima joge, izložbama…, ne čak ni zbog količine dostupnih sadržaja, ili zbog veličine prostora koji sve to drži i u kome sam se svaki dan izgubila bar jednom – zbog svega toga zajedno uz ‘teror’ izbora i toga da moram da se odlučim za samo jednu stvar u jednom trenutku.
Svašta sam naučila, upoznala koleginice i kolege sa raznih strana i po prvi put zagrlila one koje sam upoznala u zoom prozorčićima na ispitima i seminarima. Ostala sam sa tim kako mi, često, mislimo da nam dok smo studenti nije mesto na ovim mestima i da je to za one koji su ‘stručniji’ – a nije. Ostala sam sa tim kako živimo u ehokomorama sopstvenih jezika, i da sam mnogo dobila na radionicama onih koji ne pišu, i/ili ne objavljuju na engleskom i koliko se zapravo različitih stvari dešava na temu TA u svetu. I ostala sam, kao i uvek sa tim, da je divno biti deo TA zajednice, zbog zagrljaja i osmeha, i možda više zato što tu možemo da se ne složimo i da i dalje budemo dobrodošli.
I na kraju bio je to jedan epski road trip sa sve mostovima, manastirima, putevima hodočasnika, prolaskom ispod i preko Alpa, plivanjem u Sredozemnom moru, flamingosima, vinom, drumskim kafanama, iznenađivanja hranom (jer nikad ne znaš šta si naručio iz jelovnika na francuskom), spavanja na čudnim mestima, zaglavljivanja na naplatnim rampama, tišine i razgovora, uličnih svirača, fontana, potrage za suvenirima, posmatranja ljudi…
Naišla sam u jednom padu u zečiju rupu Instagrama citat Virdžinije Vulf (mada na drugim mestima kažu da je to rekla neka druga osoba, što je vrlo moguće) koji kaže: ‘Ja nisam jedna i jednostavna, već kompleksna i mnogostruka’. Prevod je moj, slobodan – anglističari praštajte! I ubacila sam se u razmišljanje o tome kako je ovo zapravo blisko TA načinu viđenja ličnosti, ali više od toga mom vrlo ličnom doživljaju toga ko su zreli, autonomni ljudi.
Deca, ona koja žive dobar život, imaju luksuz jednostavnog sveta, jednostavnih pravila, jednostavnih ljudi. Fer, dobro-loše, lepo-ružno, dosadno-zabavno, i mnogo drugih dihotomija, jednostavnih izbora ispravnih ili pogrešnih određuje njihove svetove. Što smo zreliji svet postaje nijansiraniji. Naravno, ima starijih i dalje nezrelih koji žive u dihotomijama… No, ako ste rešili da rastete, razvijate se, da širite svoj referentni okvir neminovno shvatite da ljudi koje srećete jesu kompleksne kombinacije mnogih likova, koji su manje ili više usklađeni.
Ako mene na primer pitate koja mi je omiljena boja – odgovor će da zavisi od onog ‘ja’ na koje ste naleteli u tom trenutku, to znači solidan raspon mogućih odgovora od žute, zelene, plave preko crvene i braon, do crne i sive. Ako je baš dobar dan i imate sreće, možda sretnete mene koja voli roze ili tirkiznu – to je retko dešavanje, od onih što se beleže u dnevnike, pa preporučujem – ako ste me sreli takvu ostanite tu negde, te dane napravim magičnim.
Odlutah od poente, a to je da zrelost dozvoljava i uživa u raznolikosti, mnogostrukosti i raskoši sopstvenog i tuđih bića. Nezrelost (a i nesigirnost) se lože na nepromenljivost i konstantnost. Na monolitne likove i ideje. Ako ste slučajno na tom mestu, vreme je da proširite prozor kroz koji gledate svet.
Imala sam sreću da na jednom meandru svog životnog toka upoznam Sandrijelu. Srele smo se na radionicama pesništva, super se tamo provodile i ostale u kontaktu, uglavnom virtuelno jer… kilometri.
I dalje nije jasno o čemu je ovaj tekst, što krši sva pravila toga kako da vas zadržimo da nastavite da čitate i pozitivno mi utičete na statistiku sajta. A tekst je zapravo jedan kratak razgovor između Sandrijele, profesorke srpskog jezika i književnosti i mene, psihologinje i transakcione analitičarke, o pisanju dnevnika i tome zašto je dobro pisati ih.
Сандријела: На врху гомиле свезака на слици налази се мој први дневник из 1988. године. Имала сам 15 година и много проблема — реалних и нереалних, а нисам имала много особа око себе којима сам могла да испричам шта ме све мучи или да потражим савет. У то време, међу нама девојчицама, било је популарно писати дневнике или правити споменаре, те сам ја, испрва, почела тако да пишем дневник, а ускоро ми је то постала навика. У дневнику су све моје другарице, симпатије, школски неспоразуми, догађаји који су ме чинили срећном или тужном (што је био чест случај — што због година, што због проблема). Ту су и улазнице, омоти разних производа, чак и једна жвака (некоришћена😆, била је поклон). На првом дневнику је календар за 1988. годину. Данас знам да је то била преломна година за мене — отишла сам из свог родног града, покидала бројне везе и никад више у њему нисам боравила дуже од 15 дана годишње. Без обзира на ружно, када данас то читам, видим себе и свој живот — имам боље разумевање свега што се догађало и, иако ме ранило, опростила сам. Испод првог дневника су бројни дневници које сам писала до краја факултета, тј. осам година у континуитету.
Maja: Znaš, mislim da je rana adolescencija uvek popularno vreme za pisanje dnevnika, naročito među devojčicama. Možda je vreme da se investiramo u to da usmeravamo i dečake ka toj praksi? Ja ga se sećam kao perioda jednog opšteg nerazumevanja. Roditelji me ništa nisu razumeli, a često me nisu razumele ni drugarice. Kao sa padom Vavilonske kule, u jednom trenutku svi smo počeli da pričamo na različitim jezicima. Dnevnik je bio jedino mesto gde sam mogla da se rečima izrazim i da te reči neko razume. Mnogo ti zavidim, jer je moj dnevnik iz tog vremena izgubljen kao i najveći deo mog dotadašnjeg života, ’99. kad smo posle bombardovanja zauvek napustili Prištinu. I razmišljam koliko je dragoceno imati u dnevnicima sačuvane sve različite verzije sebe koje su kroz godine postojale. To je jedna od važnih funkcija dnevnika – oni su čuvari osoba koje smo bili i koje, kad im se vraćamo, nekad deluju poznato, a ponekad se zapitamo ‘ko je uopšte ovo?’. A ja i dalje u dnevnicima čuvam autobuske karte, ulaznice za razne događaje, crteže svoje dece, presovane listove… svašta, mada – niti jednu žvaku.
Сандријела: На овој слици је мој садашњи дневник. Сада имам 52 године и одавно сам професор српског језика и књижевности. Радим у просвети од 1997. године. И даље пишем када ми је тешко, али оно што се разликује, јесте мој израз. Данас га пишем као песникиња, дубље, сетније душе, која је искусна и разуме много тога, али и даље јој је понекад тешко. Својим ђацима увек саветујем да пишу дневнике, нарочито онима код којих препознам преосетљивост или некакву емотивну скученост која тражи свој израз. Дакле, дневник треба писати у свим годинама јер: — дефинише и артикулише наш унутрашњи глас — омогућава боље разумевање себе и света — профилише стил — утиче на писмени израз, али када усвојимо свој прави глас, онда утиче и на усмени израз — утиче на самовредновање и сигурност, али и много важније: аутентичност — побољшава меморију (значајно за зреле и старије године).
Maja: Sve to što si navela je tačno. Ja ću samo da dodam da nam pričanje priča o iskustvima, doživljajima, osećanjima omogućava da ih napravimo smislenim. A kad nečemu damo smisao, tek tada imamo moć nad time. Desna hemisfera mozga je ona u kojoj beležimo doživljaje, reakcije, osećanja… nema reči. Da bilo šta od toga nama imalo smisla moramo da ga prebacimo u levu hemisferu koja je mesto naših reči i priča, tek tada znamo šta nam se dešava. Ako ne uspemo ovo i ako nam iskustva ostanu bez reči nastaviće da lutaju po našem unutrašnjem svetu i da prave manje ili veće probleme sve dok ne nađu svoju priču i svedoka. Dnevnik je sjajan način da ovo sebi omogućimo. Dnevnik je neka varijanta džepnog terapeuta, koji omogućava pre svega samorefleksiju – gledanje u sebe, prihvatanje onoga što jeste, puštanje toka svesti da bude to što jeste, praksa bivanja u trenutku i puštanja misli da dolaze i prolaze. Ili je to bar način na koji ja sada pišem dnevnik.
Kolaž kao put reči
Primećujem da kad mi je teško, radije u dnevniku pišem poeziju i tada koristim terapijske tehnike. Ima nekih sadržaja koji neće tako lako van i na papir pa moramo da ih poguramo 😉 Nekad nam treba most između iskustva i reči i tada je sjajna opcija kolažiranje, crtanje, škrabanje… da izbacimo, da možemo da ospoljimo, da možemo da pogledamo u svoj sadržaj i tek onda ga opišemo rečima. Ima puno načina i stilova. Nema ispravnog i pogrešnog.
Зато — пишите дневник! Сандријела Касагић, проф.
Kako god možete, koliko god vremena da imate, počnite danas! Maja Delibašić, psihoterapeutkinja
Moj pogled na ličnost, njen razvoj i opstanak se, moram da priznam promenio, od kad više obraćam pažnju na prirodu. Temeljne stvari su ostale iste – svi su bazično OK, imaju kapacitete da misle i donose odluku o svom životu koju mogu da promene – sve na mestu. Ali sam počela da posmatram ličnost ekosistemski, mislim da je to dobar opis.
U svom TA pismenom ispitu za nivo psihoterapeuta u pitanju koje se odnosilo na to kako vidim lek u psihoterapiji pisala sam o mogućnosti promene skripta, nesvesnog, često limitirajućeg, životnog plana. Moj doživljaj u tom trenutku je bio da je skript poput kompleksnog vitraža, koji ako hoćemo možemo da promenimo tako što ćemo neke delove da zamenimo, neke prebojimo, neke razbijemo, neke ostavimo takve kakvi su. Za mene u tom trenutku skript je dakle bio struktura koja ima funkcionalne delove, lepe delove, delove koje volimo i one koji nam se ne sviđaju, koji nas ograničavaju, koji nam nisu funkcionalni i koje možemo i ‘treba’ da promenimo kroz psihoterapijski proces.
Kratkih pet godina kasnije moja ideja je nešto drugačija. Sada više doživljavam naš unutrašnji svet kao neku livadu, ili neki polu-divlji raznoliki vrt u kome svaki deo ima svoju funkciju. Moj pogled na ljude, na to kako su organizovani u ličnosti, na simptome koje imaju, na krize koje proživljavaju je, dakle, postao permakulturan. Permakultura je, između ostalog, pristup poljoprivrednoj proizvodnji koji je orjenisan ka saradnji sa prirodom umesto borbi sa njom. Eko TA je najkraće definisana kao – psihoterapija u saradnji sa Zemljom. Tako da nije iznenađujuće da permakultura i ekološke psihoterapije dele način gledanja stvari.
Na primer, u permakulturi, korov se ne posmatra kao neprijatelj koji treba bezuslovno iskoreniti, već kao biljka sa svrhom. Jedna od ključnih ideja jeste da biljke koje spontano niču na nekom zemljištu (uključujući korove) odražavaju stanje tla i često rade na njegovom poboljšanju. Kako?
One su bioindikatori – korovi su često pokazatelji određenih karakteristika tla. Kopriva kaže da je ispod nje bogato, azotom prepunjeno tlo, a maslačak – ovo je zbijeno tlo s malo kalcijuma. Zatim, to su često pionirske biljke – mnoge vrste korova su prve koje kolonizuju degradirano, zbijeno ili oštećeno zemljište. One, na primer, rastu brzo i pokrivaju tlo i štite ga od erozije, razbijaju zbijeno tlo korenjem, uvlače minerale iz dubine tla bliže površini, stvaraju organsku materiju kada odumru, što obogaćuje zemlju. Na ove načine korovi omogućavaju prirodnu sukcesiju – ako ostavimo prirodu da radi svoje, zemljište će prolaziti kroz sukcesiju — niz promena u vrstama biljaka koje na njemu rastu — koje vremenom vode ka stabilnijem i plodnijem ekosistemu. Korovi su često prva faza tog procesa.
Kada posmatram korove na ovaj način, meni to znači s jedne strane da korov raste da bi pomogao zemlji da se regeneriše i sa druge da zemlja podržava rast onih biljaka koje će da je oporave ili dovedu u balans — sve ima svoju bitnu ulogu u ekosistemu.
Ako bismo kroz istu prizmu pogledali mentalno zdravlje ljudi, šta bismo ili kako bismo videli?
Simptomi kao korov – šta ako sve one misli, navike, sećanja ili osećanja koje pokušavamo da „počupamo“ jer ih smatramo lošima, jer hoćemo da na tom mestu rastu ruže a uporno raste samo maslačak — posmatramo kao permakultura korov, one su odgovor na povredu i pokušaj povređenog mesta da se zaceli. Da li bismo bili u stanju da pogledamo perfekcionizam kao maslačak nikao iz potrebe za kontrolom u haotičnom okruženju? I ka kakvim rešenjima bismo u tom slučaju usmeravali?
Tlo kao unutrašnji svet – ako je tlo naše unutrašnje stanje — onda korov pokazuje šta treba isceljenje. Umesto borbe sa simptomima ostajemo zapitani u pravcu toga: Zašto je ova biljka ovde? Šta pokušava da uradi? Na koje druge načine je moguće uticati da se tlo isceli?
I na devastiranom tlu mogu da rastu pionirske biljke. Kad su iskustva koja smo imali toliko strašna – odroni, klizišta, zemljotresi, deponije… nije realno očekivati da će naš unutrašnji vrt biti pun osetljivih cvetnica, ali je pogrešno i napustiti ga sa idejom da tu nikad ništa neće rasti – kamilica, maslačci, kiselice, gloginje, šipurak – mirišu, nose plodove, lekoviti su i prave divnu divlju baštu treba samo da se otvorimo za drugačije lepo i moćno.
Sukcesija kao proces rasta – kao što priroda vodi tlo od siromašnog do bogatog ekosistema kroz faze, i mi prolazimo kroz faze isceljenja. Neke faze su haotične i neugodne — ali neophodne. Ideja da je baza sveg rasta, svakog isceljenja već u nama, da smo sa tim rođeni i da postoji suštinski, dubok deo nas koji je uvek orijentisan ka napredovanju, prevazilaženju i oporavku je nešto što osećam kao moćnu i nežnu istinu.
Kad radimo s prirodom umesto protiv nje naučimo da posmatramo svet, druge i sebe s radoznalošću i saosećanjem i uverimo se u intrinzičku rezilijentnost svega što postoji. Prestajemo da se pitamo: Kako da to isčupam? i počinjemo da se pitamo: Šta mi to govori? Šta raste u meni i zašto baš sad?
Tokom marta, kao i prethodne dve godine, u Gornjem Matejevcu i Nišu organizovale smo događaje u okviru internacionalnog festivala ‘Krik Žene’. Ove godine pod sloganom ‘To nije igra’ u cilju podizanja svesnosti o i borbe protiv dečijih i maloletničkih brakova.
U okviru festivala održale smo 4 radionice terapijskog pisanja poezije (po 2 za devojčice i žene) iz kojih se izrodilo oko 30 pesama od kojih su neke predstavljene na završnom događaju. Kao i uvek pisanje poezijie, naročito na ovaj način poziva otvorenost, emocije i povezivanje oko nekih univerzalnih tema -gubitaka, nasilja, straha, prijateljstva, lične moći i sjaja, vidljivosti, usamljenosti…
Pored ovoga, zahvaljujući našim prijateljima iz Udruženja Nova Mreža, smo imali prilike da vidimo 5 kratkih dokumentarnih filmova lokalnih autorki koji su nastali u okviru projekta ‘Budućnost: Ženska istorija Niša’. Filmovi su za temu i inspiraciju imali značajne žene iz Niša i okoline čija važnost po pravilu ostaje neprepoznata. Projekcija je bila u Gornjem Matejevcu, sva mesta su bila popunjena i publika je posle svakog filma imala kratku diskusiju i razgovor o filmu ali i o ženama koje su ih inspirisale.
Imale smo i jednu uličnu akciju. Ako ste imali priliku da nas čujete znate da smo pevale tri pesme. Izabrale smo tri ženska glasa da ispričano priču o ženama koje izlaze iz nasilnih, toksičnih, nefunkcionalnih odnosa. Pevale smo Senidinu pesmu – Senida da ilustrujemo koliko zapravo snage i ljutnje treba da se suprotstavimo ne samo partneru nego i kulturi da bismo otišle. Pesmom Sama, Bojane Vunturišević, smo se pričale o psihološkim procesima i prihvatanju samoće uživanju u njoj i u sebi. I završile smo pesmom Štit, Ide Prester, jer i kad žene urade sav gore navedeni ogroman posao na osvajanju svoje slobode i autonomije – one nisu bezbedne. Potrebna je zajednica da stane ispred njih, da ih podrži i zaštiti od daljeg nasilja. Rešene smo da ovo postane kontinuirana akcija, pa ako ste iz Niša i hoćete da pevate sa nama – dobro nam došle. A i lako je samoorganizovati se, sakupite par drugarica, izaberite pesme i oterajte strah iz mračnih ulica, prolaza, parkova, ulaza, sa autobuskih stajališta…
Imale smo i jedan susret na kome nam je Zorana iz KU ‘Wandelust’ pričala o ženskoj primenjenoj umetnosti i simbolici i magijskom značenju šara na pirotskim ćilimima. Ovo je ujedno bio ipoziv ženama da se pridruže zajednici za podršku koja će da se okuplja u noći mladog meseca.
Na završnom događaju festivala smo predstavile sve što smo radile u martu. Domaćin nam je bila Evropska kuća Niš. Čitale smo poeziju, pevale, pričale o projektima, filmovima i idejama. Pridružile su nam se i drugarice iz Dedine garaže i pokazale nam kako se poezija peva. Sve u svemu divan mart za nas. Vidimo se o sledeće godine!
Danas sam imala zadovoljstvo da učestvujem na tribini ‘Klimatske promene i rodna ravnopravnost’ održanoj u Evropskoj kući u Nišu. To je poslednja etapa projekta na tu temu Nove mreže i Zelenog ključa.
Sagledavali smo uticaj klimatskih promena iz različitih uglova. Kroz prizmu ljudskih prava, medija, eko-aktivizma i mentalnog zdravlja bavili smo se time koje uticaje žene podnose u tom kontekstu ali i na koje sve načine žene deluju i vrše uticaj u ovoj priči.
Ako vas interesuje ova priča ona je u okviru projekta obrađena i kroz podkast koji ćete naći ovde
Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa divnim ljudima koji, svako u svom polju, delaju ka tome da živimo u zdravoj sredini i zajednici.
Metapozicija u psihoterapijskoj superviziji odnosi se na građenje sposobnosti supervizanta/kinje da zauzme refleksivnu distancu u odnosu na vlastito praktikovanje psihoterapije, što omogućava dublje razumevanje procesa između nje/ga i klijenta, kao i sopstvenih unutrašnjih dinamika. U transakcionoj analizi, metapozicija je ključna za razvoj autonomije, jer podržava svesnost, spontanost i intimnost (Berne, 1964).
Metapozicija je neka vrsta pogleda sa strane na klijenta i njegovu situaciju, ali i u odnosu na sebe u sopstvene reakcije u tom procesu
U supervizijskom kontekstu, metapozicija se često ostvaruje kroz proces „unutrašnje supervizije“ (Holloway, 1995), gde terapeut uči da simultano učestvuje u terapijskom procesu i da ga analizira iz neutralnije perspektive. To uključuje prepoznavanje skriptnih obrazaca, transferno-kontrafersnih dinamika i nesvesnih ograničenja u radu sa klijentima (Schmid, 2008). Jedna od bitnih veština koja ovo čini mogućim, a koju terapeuti uče i vežbaju dok su edukaciji, i u procesu supervizije, je da ne žure, da dozvole vreme u seansi da mogu da opaze i daju značenje svojim reakcijama – bilo da one dolaze kao misli, osećanja, telesne senzacije…
Supervizija nam omogućava još širu i kompleksniju perspektivu, proširuje nam referentni okvir i povećava broj dostupnih opcija
Postoje različiti pristupi i objašnjenja metapozicije u TA, zavisno od teorijskog okvira i konteksta primene. Različiti autori u TA naglašavaju da metapozicija nije statičan konstrukt, već dinamičan proces refleksije i osvešćivanja. Ona se može posmatrati kroz prizmu ego-stanja, supervizijskog odnosa, analize skriptnih obrazaca ili intersubjektivnog polja.
1. Metapozicija kao funkcija unutrašnjeg ego-stanja
Jedan od načina razumevanja metapozicije u TA jeste kroz ego-stanja. Steiner (1974) predlaže da metapozicija može biti povezana sa funkcijom Autonomnog Odraslog, koji omogućava osvešćenost i refleksiju bez kontaminacije od strane nesvesnih skriptnih obrazaca. Ovaj koncept je u vezi sa Bernovom idejom o autonomiji kroz svesnost, spontanost i intimnost (Berne, 1964).
2. Metapozicija kroz dinamičku superviziju
Petruška Klarkson (1992) razmatra metapoziciju u kontekstu supervizije kao proces u kojem terapeut istovremeno učestvuje u interakciji s klijentom i reflektuje na tu interakciju izvan neposrednog iskustva. Ovaj proces omogućava bolje razumevanje kontratransfera i skriptnih aktivacija.
3. Metapozicija i egzo-skriptna analiza
Cornell (1988) uvodi koncept „egzo-skriptne“ analize, gde metapozicija služi kao alat za prepoznavanje nesvesnih skriptnih odluka koje utiču na terapijsku praksu. Prema ovom pristupu, metapozicija pomaže terapeutu da prepozna kada se nesvesno identifikuje s klijentovim obrascima ili projektuje sopstvene nesvesne sadržaje.
4. Metapozicija i ko-kreativna TA
Summers i Tudor (2000) proširuju koncept metapozicije kroz ko-kreativnu transakcionu analizu, gde se terapeut i klijent nalaze u zajedničkom polju svesti. U tom kontekstu, metapozicija nije samo refleksivna distanca terapeuta, već i intersubjektivni fenomen koji se razvija u terapijskom odnosu.
U okviru ko-kreativneTA, metapozicija se, dakle, ne posmatra samo kao individualna sposobnost refleksije, već i kao intersubjektivni fenomen koji se razvija u terapijskom odnosu između terapeuta i klijenta. Ovaj pristup naglašava da se značenje ne stvara izolovano, već unutar zajedničkog polja svesti (Summers & Tudor, 2000).
Za razliku od klasične škole TA, gde terapeut zauzima metapoziciju kroz analizu ego-stanja i skriptnih obrazaca, u intersubjektivnom okviru, metapozicija nije samo individualni proces terapeuta, već proces koji nastaje kroz dijalog i međusobni uticaj terapeuta i klijenta. To znači da terapeut ne reflektuje samo na klijentove obrasce, već i na sopstvenu uključenost u terapijski proces (Hargaden & Sills, 2002).
Summers i Tudor (2000) ističu da je metapozicija zajednički konstruisana u terapijskom dijalogu. Na primer, kada terapeut i klijent prepoznaju kako nesvesno oblikuju međusobne interakcije, oni mogu zajedno reflektovati na ovaj proces i osloboditi se fiksiranih skriptnih uloga.
U supervizijskom kontekstu, metapozicija se može posmatrati kao dinamički prostor između supervizora i supervizanta, gde supervizor ne zauzima poziciju „eksperta“, već učestvuje u zajedničkom istraživanju dinamike u terapijskoj situaciji (Schmid, 2008). Na ovaj način, supervizant razvija sposobnost da reflektuje ne samo iz individualne, već i iz relacione perspektive. U ovom trenutku ovo je najbliže onome što ja doživljavam kao metapoziciju u superviziji i kako se orijentišem u radu sa svojim supervizantima/kinjama.
Metapozicija zbog ovoga, omogućava inspirativan rad kroz koji svi učesnici u procesu uče, zatim dublje uvide u vezi dinamike klijenta, terapeuta i procesa koje oni stvaraju, i doprinosi većoj fleksibilnostiu radu.
Ako vas zanima ova tema evo predloga za čitanje:
Hargaden, H., & Sills, C. (2002). Transactional Analysis: A Relational Perspective. Brunner-Routledge.
Schmid, B. (2008). The Role Concept of Transactional Analysis and Other Approaches to Personality, Encounter, and Cocreative Transactional Analysis Psychotherapy. Transactional Analysis Journal, 38(1), 17-30.
Berne, E. (1964). Games People Play: The Psychology of Human Relationships. New York: Grove Press.
Clarkson, P. (1992). Transactional Analysis Psychotherapy: An Integrated Approach. Routledge.
Cornell, W. F. (1988). Life Script Theory: A Critical Review from a Depth Psychological Perspective. Transactional Analysis Journal, 18(4), 270-282.
Steiner, C. (1974). Scripts People Live: Transactional Analysis of Life Scripts. Grove Press.
Berne, E. (1964). Games People Play: The Psychology of Human Relationships. New York: Grove Press.
Holloway, E. (1995). Clinical Supervision: A Systems Approach. Thousand Oaks, CA: Sage.
Karpman, S. (1968). Fairy tales and script drama analysis. Transactional Analysis Bulletin, 7(26), 39-43.
Schmid, B. (2008). The Role Concept of Transactional Analysis and Other Approaches to Personality, Encounter, and Cocreative Transactional Analysis Psychotherapy. Transactional Analysis Journal, 38(1), 17-30.
Uvek sam podrazumevala etiku i etičnost. i sad se često zbunim kad neko traži od mene da mu pojasnim svoje delovanje kroz tu prizmu. Prosto radim stvari tako jer je to ispravno. Na osnovu čega je ispravno, kako znam da jeste, na šta se oslanjam kad donosim odluke vezane za etička pitanja ne znam kako bi objasnila osim da je ‘samo’ tako za mene. Postoji nekakav, filosofi bi rekli, ‘kategorički imperativ’ koji je snimljen, prihvaćen kao istinit i koji vodi moje ‘ispravno ponašanje’, bez mog velikog uključivanja. Ovo jeste jedna karakteristika kulture u kojoj sam odgajana i u kojoj živim – implicitnost, to da se veliki broj stvari ne iskazuje nego se podrazumeva, postoje pravila koja su tu i pratimo ih ali o njima ne razgovaramo, niti ikad kažemo koja su, čemu služe, kako da po njima postupamo.
Pošto to može da prođe tako inače, ali u psihoterapijskoj praksi nije baš poželjno da etika ostane implicitna, bez obzira na kulturu iz, ili u kojoj smo, ja sam morala da krenem od starta. Što bi značilo morala sam da krenem u potragu za jezikom kojim bih iskazala i za osnovama iz kojih su izrasli kodeksi koje sam prihvatila (i podrazumevala).
Etika je prilično trendi reč i koristi se često u najrazličijim kontekstima, profesijama, situacijama. Iako je reč prilično stara i kod starih Grka je značila mnogo različitih stvari, za nas je relevantno da je to ‘znanje koje se odnosi na određeni način ponašanja’. To može da znači posmatranje ponašanja bez prosuđivanja, i može da znači posmatranje ponašanja kroz vrednosne kategorije ‘dobrog’ i ‘lošeg’, ‘ispravnog’ i ‘pogrešnog’.Ovo bi značilo da razlikujemo ponašanja koja su odraz pozitivnih vrednosti i onih koja to nisu – donosimo normativni sud na osnovu nečega (pitamo se čega?). Od rimskog prevoda reči etika nastala je reč moral koja je imala isto značenje, međutim tokom vremena dobila je drugačiji smisao, mada ima ljudi (laika i naučnika) koji ih i dalje koriste kao sinonime. Razlika koju imamo danas je, da je vremenom, moral kao termin počeo da obuhvata naučene i nasleđene vrednosti dok se etika odnosi na vrednosti koje stvaramo. Moral je utvrđen i potpun skup normi i pravila. Etika se koristi tamo gde pravila ponašanja tek treba napraviti, izmisliti, utvrditi kolektivnim razmišljanjem. Divan mi je opis – ‘Etika je moral u nastajanju, moral koji traga za svojim identitetom.’
TA jezikom rečeno moral je domen Roditelja – jasno je šta je šta, prihvata se kao takvo i ne preispituje se. Dok je etika domen Odraslog – prikupljaju se informacije, diskutuje se, uči, preispituje, traže se rešenja i opcije. I možda baš u tome leži popularnost etike jer smo u vremenu u kome živimo suočeni sa mnoštvom kriterijuma moralnosti i rastočenom strukturom koja je razbila vrednosti i načine ocenjivanja toga šta je dobro/loše. Izazov sa kojim se nosimo u etici danas je da stalno suočavamo različita gledišta, tražimo rešenja i načine da organizujemo zajedničko postojanje različitih morala.
I šta da radimo kad ima, a ima, različitih morala – oni zavise od podneblja, kulture, vremena u kome živimo. I ima mnogo primera da je nešto smatrano moralnim ponašanjem u nekom vremenu, na nekom mestu a da je na drugim mestima i/ili u drugim epohama nezamislivo. Ali, mi sada, u istom vremenu, prostoru i kulturi, imamo različite morale koji treba da postoje zajedno. Ono na šta se oslanjamo su neka opšta pravila koja imamo, poput medicinskog – pre svega ne naškoditi. Ili opšteg – ne radi drugima što ne bi hteo da rade tebi. Ili Sartrovog – kada biram kakav ću biti, biram da budem čovek. I slično… Jedna od bitnih stvari kad pričamo o opštim pravilima je, mislim, da je etika uvek briga o drugima. Kad ne bi bilo drugih ne bi bilo potrebe za etikom, mogli bismo da radimo ono što je u svakom trenutku najbolje za nas, ako bismo bili sami. Kada donosimo odluke, tražimo rešenja, polazna tačka etičkog razmišljanja je postojanje drugih i različitih odnosa između mene i njih. Etika je pitanje drugih, briga o njihovom životu, potrebama, dostojanstvu, slobodi…
E sad, to zvuči zapravo relativno jednostavno i jasno – kad biram svoje postupke uzimam u obzir druge, i to da moje je ponašanje model za sve druge i da kao takvo znači da svi mogu da se ponašaju na taj način (a da pritom ne naškode). Samo relativno jednostavno. Praktikovanje toga se beskrajno komplikuje. Jer kad pričamo o primeni etike zapravo pričamo o razmatranju pojedinačnih slučajeva i situacija, te uvažavanju njihovih specifičnosti i krojenju opštih principa u konkretne etične akcije.
Kod primene etike može biti nekih smernica ali zapravo nema predefinisanih tačnih odluka. Sve se ispituje i preispituje u kontekstu tih specifičnih ljudi, okolnosti, kulture… Raspravlja se, traže se rešenja i donose odluke oslonjene na opšte etičke principe. A između principa i pojedinačnih slučajeva uvek postoji jaz. Zbog toga ima situacija u donošenju etičkih odluka kada ne dođemo do jasnog rešenja, kada nismo istražili dovoljno opcija, kada ne možemo da se složimo (nekad ni sami sa sobom) i istovremeno moramo da napravimo neki izbor. To su odluke koje, uz našu najbolju volju, neće uvek biti ispravne (jer svi grešimo), koje će neminovno imati posledice koje ne možemo uvek da predvidimo. Biti etičan za mene zato ne znači biti nepogrešiv, uvek ispravan, već znači biti ona/j ko donosi odluke, za koje neće tražiti izgovore i za koje će da preuzme odgovornost. Kroz pravljenje izbora i donošenje odluka mi suvereno koristimo svoju slobodu.
*Tekst se oslanja na knjigu: Droa, Rože-Pol, Etika – objašnjena svima, Geopoetika, 2011
Razmišljala sam prošle nedelje o tome koliko je brzina pogubna za kvalitet života. Odrasli smo sa izrekama koje nas na to podsećaju – ‘Što je brzo, to je i kuso.’ ‘Strpljen spašen’ i meni vrlo zabavna lokalna ‘Brzo 💩 vr’ nema.’
Naravno paralelno sa tim idu i poruke o tome da bolje prolaze oni koji prvi stižu, rano rane i slično. I dok odrastamo, roditeljski i društveni, zahtevi da stignemo vreme, da ispoštujemo rokove (razne, bitne i nebitne), da ništa ne propustimo, da svuda stignemo, da budemo efikasni, da uspemo… su nas socijalizovali tako da živimo u stalnom stanju hitnosti. Sve je hitno, ako hoćemo sve da stignemo. A da li je to što je hitno i što se polomismo da uradimo zapravo bitno nama, za nas, najčešće ni ne procenjujemo.
Ovo mi je na pameti jer mi je bilo poprilično loše nekoliko dana, onako – da me onesposobi loše, da mogu jedino da ležim, pijem lekove i čekam da mi bude bolje – tako loše, što se nije desilo zapravo jako, jako dugo, pa sam ga baš teško podnela. I u tom ležanju, otkazivanju seansi, ne pojavljivanju na događajima koji su me interesovali i za koje sam se prijavila, ne odlasku na predstavu za koju sam kupila karte mesec dana ranije i ostavljanju drugarice na cedilu, tom prilikom – svaki od tih ‘prekršaja’ za sebe neoprostiv, a kad su ovako na gomili, evo, ni ne znam kako da ih nazovem… No ispostavlja se – moje stajanje u mestu zapravo nije takva katastrofa kakvu sam očekivala – klijenti su imali puno razumevanja, drugarica neplanirani dejt, događaji su protekli i bez mene sasvim dobro, predstava takođe. Nikakva specijalna komplikacija, niti problem, nije nastao od toga što sam ja usporila. I mogla bih da se kladim sa vama da bi isto bilo da, bilo ko od vas, uspori, da ne stignete svuda, ne vidite sve, da ne odete na spavanje totalno iscrpljeni.
Problem sa ludim i brzim ritmom života je taj što se gube momenti refleksije između onoga što vam se dešava i vaše reakcije na to. Trenutak (vrlo bukvalno to mislim) davanja smisla onome što doživljavate i sagledavanja opcija za reagovanje i odluke kako ćete da reagujete je jedini način da zapravo praktikujete slobodnu volju. U TA ovi momenti refleksije su ono u čemu prepoznajemo delovanje Odraslog ego stanja. Kada toga nema, mi funkcionišemo kao programirani, bilo da su nas programirali roditelji, familija, škola, kultura, tradicija, religija, društvo… (a verovatno je sve to skupa). Nema mnogo izbora. Bauljamo kroz život na osnovu ‘If-Then’ algoritma, koji je davno napisan i retko se apdejtuje.
Da bi mogli da mrdnete bilo kamo neophodno je prvo da osvestite gde ste. Šta vam je bitno? Koji ljudi? Koje aktivnosti?Gde ste pošli? Šta vam od vašeg ponašanja, razmišljanja pomaže da tamo stignete, a šta ne?…
Svesnost, a onda i slobodna volja, moguća je samo u sporosti, neizvodljiva u brzini.
Za usporavanje dobijete – 1 + 1 gratis – SVESNOST + SLOBODNA VOLJA! I to nije sve – ako usporite danas dobijate BONUS 💯 LJUBAV PREMA SVETU/ŽIVOTU! 🎉 Ne propustite ovu savršenu priliku – USPORITE DANAS 🎉
E, bez zezanja, dajte sebi vremena da radite i budete, u odnosima, iskustvima, aktivnostima, polako, na tenane, vrlo lagano. Kvalitet života će da vam se poboljša u svim njegovim aspektima.
Šetnja
Borovi leče glavobolju ako se osloniš čelom na stablo.
Ne znam za vas, ali moji mama i tata su prosipali vodu za mnom ‘za sreću’. Kad god sam kretala u neke nove poduhvate. Pred nastupe, takmičenja, kretanje u novi ciklus školovanja, prijemne i neke druge ispite…
Kad sam bila mala i pitala mamu zašto to radi, govorila je ‘za sreću’, ja sam često doživljavala da imam sreće u tim poduhvatima i prihvatila sam to kao istinu. Kasnije su mi rekli da se voda prosipa da bi ono što radiš išlo ‘kao voda’, a meni to s jedne strane znači lako, s druge nezaustavljivo 🌊
Kad sam počela da živim u domu, pa posle sa partnerom i kad je prestalo da ima nekoga da (fizički) prospe vodu za mnom (nije isto kad neko to uradi jer ste mu tražili) shvatila sam koliko mi nedostaje. Iako sam ga bila svela na sujeverje i glupost u adolescenciji 🙃
I još kasnije, sam shvatila zašto mi to ‘sujeverje’ nedostaje, kada sam slušala Aleksandru Pierini kako priča o ‘blagoslovima’. Blagoslovi su jedna vrsta razmene između ljudi (često roditelja, baka, deka i dece) koja nosi psihološku poruku – Volim te, i zato što te volim želim da uspeš, budeš srećna, prođeš kroz ovo ili ono lako… I to je ono što mi je nedostajalo, dobijala sam ja podršku, ljubav, poverenje na druge načine, ali jednom detinjem delu mene je nedostajao blagoslov toga da voda pljusne po stepeništu.
U kulturi koja nije baš jasno verbalna kad dođe do izražavanja emocija (a i zamišljam lice svojih tinejdžera kad bi im rekla – idi s mojim blagoslovom) mislim da su običaji poput ovog divan i jednostavan način da se prenese poruka koja će da se provuče ispod racionalnog i da komunicira s dubljim delovima psihe.
A kako su vama davali blagoslove i koje? Jel ih imate dovoljno? Primećujem da je to često nešto što bake rade, ili možda ti ostanu najupečatljiviji.
Računam da je ok da parafraziram jednog odvažnog Hobita u naslovu, s obzirom da u autobusu okružena pijanim trolovima pokušavam da sumiram utiske sa 14. Kongresa psihoterapeuta koji je za temu imao Empatiju i društvo. Kao u Bilbovoj avanturi, svašta se dešavalo, i gubili smo se i opet nalazili put, i suočavali se zmajevima i nalazili blago, bivali smo gladni a i fino smo jeli…
Plenearna predavanja su bila inspirativna. Bilo mi je značajno da čujem priču profesorke Zorice Tomić o tome zašto mapa nije teritorija, kako su nam reči važne i kako popularizacija empatije može da dovede do njenog pretvaranja u formalne postupke, izgled empatije u kojoj nema suštine. Bilo mi je toplo oko srca dok sam slušala predavanje profesorke Jelene Sladojević Matić o empatiji i senci i o tome kako je ljubav ono što će nam pomoći da nađemo put kroz zemlju arheripske senke. Bilo mi je bitno da čujem Dragana Ilića kako priča o medijima i njihovom nedostatku empatije usled jurenja profita i kako da sarađujemo i kada da odbijemo saradnju. Zapravo sam poželela da pročitam istraživanja o kojima je pričao analitičar Aleksandar Dimitrijević, da razmišljam o muzici i ritmu psihoterapije, o sinhronizovanju disanja koje se dešava u kontaktu i da obratim pažnju na 18ti minut seanse.
To su bila jutra. Dani su nas šetali kroz temu empatije od društvenih tema poput Srebrenice, preko etike, traume, poslovanja, otuđenosti, šizoidnog procesa, Šeherezadinih priča…, sa intermecom od kafa, peciva, redova za toalet, kupovine knjiga i razgovora, razgovora, razgovora…
Što se tiče transakcione analize imala sam priliku da čujem Tonija Vajta koji je objašnjavao i pokazao kako funkcioniše redecision terapija vrlo jasno i vrlo strpljivo. I pored njega jako mi je interesantan bio okrugli sto o šizoidnom procesu i radu sa ljudima koji ga, u manjoj ili većoj meri, koriste, kako ga je objasnio Erskin u svojoj knjizi koja je nedavno prevedena. Osim toga izgleda da me je u ovom trenutku najviše privukla psihodrama – rešila sam da proživljavam izgleda.
Moja radionica je bila neočekivano puna, s obzirom da je to bio stvarno poslednji termin drugog dana i da smo svi bili umorni, sve stolice su bile popunjene. To mi je bio pokazatelj da ljude jako interesuje ideja eko TA i eko terapije uopšte i tog načina rada i nadam se da će nas uskoro biti više u ovoj praksi. Druga stvar koju sam shvatila je da nam je jako teško da razumemo opresiju koju trepimo i koju trpe drugi i da prestanemo da okrivljujemo ljude za to što im je loše i da očekujemo da odgovornost za posledice opresije i dalje nosi pojedinac a ne sistem koji ga ugnjetava. I smatram da će to da bude značajno mesto rada za mene – osvešćivanje opresije, odnosno tlačenja.
Vrlo intenzivno iskustvo kakvo kongresi umeju da budu, ako hoćete da vidite sve i budete svuda – neminovno se vraćate kući sa žuljevima, umorni i sa pričama koje će da budu ispričane, novim znanjima koja će da budu upotrebljena, sa novim poznanstvima koja će da postanu saradnje i možda prijateljstva. I sa jednim, onako generalnom utiskom da ima mnogo ljudi koji rade dobar posao, učitelja, psihoterapeuta i supervizanata u ovoj našoj relativno maloj zajednici.
Prošlog vikenda sam postvarila svoju ideju nastalu u okviru projekta Nove mreže ‘Budućnost: Ženska istorija Niša kroz umetničke prakse’ i sa nekim divnim ljudima snimila film 🎬
Na putu od prijave do snimanja imale smo racionice o istoriji, pisanju scenarija, režiji koje suu nas dovele do snimanja kratkih dokumentarnih filmova o ženama koje su bile značajne za Niš, a o kojima se tako malo zna, koje su skrajnute, o kojima je tako teško pronaći podatke…
Ono što imam potrebu da podelim povodom čitave te situacije je moj tako jasan telesni doživljaj oslobođenja kroz svesnost, kontakt i akciju. Ono što je Stajner sa saradnicima davno definisao kao formulu oslobođenja koja je protivteža otuđenosti. I dodatno, kako kreativni procesi, iako nekad naporni, iako nekad provocirajući, iako nekad frustrirajući, omogućavaju oslobođenje.
Kreativni procesi moraju početi nekakvom svesnošću – da hoću u nečemu da učestvujem, da hoću nešto da napravim/popravim, da postoji neki problem koji hoću da rešim… Kroz ovaj projekat je svesnost pojačavana i fokusirana kroz radionice i edukacije – svesnost u vezi sebe, života nekih žena kojih odavno nema i naše povezanosti. Kontakt se dešavao u zajedničkom prostoru i vremenu sa edukatorkama, timom koji se bavi realizacijom ideja, drugim učesnicama i za mene na kraju sa ženama sa kojima sam kroz našu zajedničku otvorenost i ranjivost tkala priču koju mi je bilo bitno da ispričam. A ovaj deo akcije je išao od pisanja, pregovaranja, izbora mesta za snimanje do same vrlo bukvalne akcije na snimanju. Posle čega je ‘stvar’ gotova i više nije u mojoj nadležnosti – govori sama za sebe, ‘sama se brani’ što bi rekao jedan moj učitelj pesništva.
Energiju koja je posledica završenog projekta ja mogu da nazovem samo slobodom. Nemam drugog imena za nju.
I samo za kraj – ja nisam umetnica nego transakciona analitičarka, ali to nema veze sa stvaranjem. Kreiranje je opšti ljudski pokret ka tome da se nešto učini opipljivim, da se nešto podeli, da se nešto ispolji… Tako da – oslobođenje nije rezervisano za umetnike/ce, nego je dostupno svima ako se usude.
Nedelja je uveče i posle vrlo intenzivnog TA 101 kursa, sedim u svojoj učionici i integrišem iskustvo. Pada mrak, zrikavci se dozivaju, jedna kornjača se muva kroz suvu travu. Bilo je divno ova tri dana, lagano i puno sadržaja, puno pitanja onih na koja su našle svoje odgovore, onih koja su ostala otvorena.
TA 101 pokriva mnogo teorije pa je zato intenzivan i brz, čak može biti i preplavljujući, i istovremeno, po pravilu, probudi nove ideje, omogući neke uvide, novi način sagledavanja i razumevanja sebe, drugih i sveta. U dva dana, ako vam se svidi, imate novi prozor u svet kroz koji vidite šire nego pre.
Ono što je moj glavni uvid ovog puta je koliko je tačna ideja da se učenje dešava u relaciji. Informacije o transakcionoj analizi su prisutne, dostupne, neki ih uče na fakultetima, ali same informacije nisu dovoljne. Ono što trening omogućava je da kroz odnos primimo informacije, dodelimo im značaj i vrednost, da ih doživimo kao bitne i upotrebljive. Baš se radujem početku napredne edukacije!
Alekksandra, Anastasija, Dora, Zorice, Milice i Sanja mnogo vam hvala na poverenju, na pitanjima, na primerima i učestvovanju! Drago mi je što ste postale deo TA zajednice. Čestitam!
Usled velikog broja pitanja o programu napredne edukacije, odlučila sam da odvojim vreme da razgovaramo o svemu što bi vas moglo interesovati vezano za edukaciju iz transakcione analize. A kad već odvajamo vreme da se sastanemo 🙂 rešila sam da održim besplatno kratko predavanje o tome šta je Eko TA za sve koje bi to moglo interesovati.
Predavanje će biti u četvrtak 5.9. u našem prostoru u Čegarskoj 7, u Gornjem Matejevcu. Predavanje je besplatno, prijave su poželjne ali nisu obavezne, ako se prijavite imaćemo obezbeđene materjale za vas. Ako ste u edukaciji iz transakcione analize ili neke druge terapije predavanje je sat naprednog treninga (samo ponesite svoje logove treninga da potpišem).
Temom predavanja ‘Šta je Eko TA?’ ćemo se baviti teorijski i kroz kratku demonstraciju. Imaćete priliku da, ako želite, učestvujete u vežbi svesnosti i iskusite kako to izgleda kroz eko praksu.
Agenda:
18 – 18.30h: Okupljanje i pozdravljanje
18.30 – 19.30h: Predavanje ‘Šta je Eko TA?’
19.30 – 19.45h: Pauza
19.45 – 20.45h: Predstavljanje programa TA 202, pitanja i odgovori
20.45 – 21.00h: Zatvaranje i pozdravljanje
Baš se radujem da pričamo o Eko TA, o edukaciji za transakcione analitičare, da se upoznamo i popijemo kafu pod zvezdanim nebom!
Kao što znate, upisujemo prvu generaciju edukanata napredne transakcione analize u našem Centru. Prijave su otvorene za bazični i napredni trening. Raduje me da je polovina mesta za naprednu grupu popunjeno. Mislim da je to pravo vreme da podelim 7 razloga da upišete TA. Oni se odnose na ono što sam ja dobila kroz edukaciju a da to nisam očekivala, niti mi je bilo u vidokrugu kad sam kretala na ovaj put.
Pa da krenemo.
👽 Vežbaćete da sagledavate sebe, druge i svet kao Marsovac, iliti kao da ih doživljavate prvi put. Ovo otvara mnogo novih opcija u različitim situacijama i odnosima, pomaže da izađemo iz naučenih okvira koji su često prilično limitirajući.
🧠 Naučićete da razumete i objasnite kompleksne stvari, situacije, ideje… na jednostavan način. Kada jednom naučite jezik transakcione analize, to vam pomaže da mislite jasno o često kompleksnim i komplikovanim, zbunjujućim životnim situacijama, svojim i tuđim.
🌀 TA je kao teorija i praksa otvorena za različite opcije tako da možete da se razvijate u različitim pravcima, da je integrišete u različite profesije, sa različitim veštinama i znanjima koje već imate i koje želite da steknete. Od svih terapijskih pravaca sa kojima sam imala dodir kao učenica, transakciona analiza daje najviše slobode da razvijete svoj stil i radite na svoj način.
🐛 Napravićete promene, male i/ili velike, i saznavati kako sve osoba može da promeni odluke o svojoj sudbini 🦋 Razvoj je divna stvar a učenje TA (mada pošteno učenje bilo čega urađeno na dobar način) omogućava transformaciju.
🐝 Već posle bazičnog kursa ako želite, a po upisivanju naprednog već ne možete da izbegnete da postanete deo živahne profesionalne zajednice u kojoj je uobičajeni pozdrav – zagrljaj, zvanja se obeležavaju šarenim trakama, kriterijumi su jasni, potrebna znanja i veštine dostupni i dostižni (umesto mistifikovani), osnovne filozofske postavke humanističke i optimistične.
🌷 Transakcioni analitičari su ekipa koja jako ceni odmore, svoje i tuđe, i iako nam ne uspeva uvek, najčešće stanemo da pomirišemo cveće i da uživamo u onome što jeste.
🧭 Polaganjem ispita stećićete internacionalno priznato zvanje koje vam omogućava da radite za nekoga ili samostalno, ali svakako koliko, gde i sa kim izaberete. Moram da priznam da je meni na samom početku treninga ovaj konkretan luksuz – moć da utičem na svoje zaposlenje, svoje korišćenje vremena i okruženje – bio nedosanjani san i delovalo je… pa, u nedostatku bolje reči, nemoguće.
Kako vam zvuči?
Napredni trening počinje u drugoj polovini septembra, tako da je ostalo još malo vremena za prijavu. Trening će se odvijati uživo u Gornjem Matejevcu, u okolini Niša, tako da ako ste iz južnih i jugoistočnih krajeva Srbije, nikad nije bilo bliže, niti jednostavnije da postanete transakcioni/a analitičar/ka. Prijave i dodatne informacije ovde.
Imam utisak da nam je doživljaj tuge najjasniji kad smo radosni. Pri tom mislim na lepu, povezujuću, moćnu tugu. Onu koja ide sa težinom koja nije teret nego uzemljenje, koja daje stabilnost.
U slabijem intenzitetu ta kombinacija radosti i tuge je osećanje koje Brene Braun naziva ‘bitter-sweet’, ono koje imamo kada nam deca upišu školu, kada završimo fakultet, kada renoviramo kuću (i prekrečimo tragove vremena koje smo na njoj ostavljali) i slično. Radost i tuga zajedno imaju veću jačinu. Imala sam vrlo jasno iskustvo toga za vikend, zato mi misli idu ka tome.
Bila sam na familijarnoj svadbi u subotu, i istovremeno sa radošću tako jasno osećam gubitak mame, bake, čak i strica koji nas je sve nervirao… Naročito kad čujem neke pesme koje su voleli (‘Kupiću ti Danče svileno maramče’ kojoj se radovala moja mama ili ‘Poslednji boem’ koju je živeo moj stric) ili koje povezujemo sa gubitkom (‘Čudna žena beše Vera’ nas kolektivno razniže zbog bake)… Baš jako budem srećna i osećam kako pripadam tim ljudima koji nisu tu i onima sa kojima delim te trajne gubitke i trenutnu radost, i budem tužna jer gubitak nikad ne doživljavam većim nego kad ne mogu da podelim radost i dobre vesti sa mamom, sa bakom…
Mislim da jako bitno to osećanje tuge koja je dobrodošla, koja je topla i koja nam govori o našem kapacitetu da volimo. Tuga je povređujuća onda kad hoćemo da je ne osećamo, pa je zaledimo, pa je transformišemo u bes ili strah, posvetimo se kontroli svih i svega, pa je zarobimo u ramenima da nas boli… ili kakvo god drugo kreativno rešenje nađemo da pobegnemo.
Kada dozvolimo da tuga ostavi tragove na nama, duboke, jer tuga ne biva drugačije, pravimo mesta za radost. I, možda bitnije za ovaj trenutak u vremenu, pravimo temelje saosećanja i empatije, za ljude i za sve ono što zovemo ‘više-nego-ljudsko-prisustvo’ (životinje, biljke, vodu, vazduh, kamen…). Spremnost da osetimo tugu ukazuje na to koliko nam je stalo do sveta, do ljudi, koliko smo u kontaktu, koliko smo uključeni, više nego bilo koje drugo osećanje.
Nedavno mi je stiglo obaveštenje da je Naučni odbor XIV Kongresa psihoterapeuta prihvatio moj predlog radionice i da mogu da prezentujem svoj rad kolegama 🍀 Tako da se radujem da se sretnemo od 17.-20. oktobra u Beogradu. Tema Kongresa je ‘Empatija i društvo’, što je bila za mene bitna motivacija da odlučim da učestvujem. Generalno me raduje śto primećujem trend u psihoterapiji kao profesiji da se okreće i bavi kontekstom u kome pojedinci postoje kao jako bitnim faktorom mentalnog dobrostanja.
Tema kojom sam izabrala da se bavim je kako rešavamo problem otuđenosti koristeći eko TA metodu rada. Kako da pomognemo klijentima da iz formule otuđenosti pređu u formulu oslobođenja.
Kroz ovu radionicu hoću da približim učesnicima relativno novu metodu rada u transakcionoj analizi (TA) – eko TA (Barrow&Marshall, 2020) kao jedan od mogućih načina bavljenja problemima koji su posledica otuđenosti u radu sa klijentima. Koliko je meni poznato ovo će biti prvi put da će praksa eko TA biti predstavljena srpskoj psihoterapijskoj zajednici. Vrlo sam uzbuđena zbog toga!
Izabrala sam da se bavim ovom temom jer je u mojoj psihoterapijskoj praksi evidentan porast psiholoških problema koji su direktna ili indirektna posledica porasta individualizacije i otuđenosti u našem društvu, o čemu sam pisala ranije. Na primer: izgaranje, usamljenost, različite zavisnosti (društvene mreže, igrice, kupovina…), bezvoljnost, doživljaj besmisla, i slično. Radikalna psihijatrija, koja je jedna od tradicija iz koje je krenula TA, smatrala je da je otuđenost izvor svih psiholoških problema: ‘… otuđenost ne znači samo biti odvojen od drugih već i biti odvojen od samoga sebe, svojih ljudskih potencijala, svog rada.’ (Steiner et al.,1975). Grupa autora (Steiner et al.) je razvila ‘formulu otuđenosti’ zasnovanu na ideji da je loše mentalno zdravlje često posledica stresa usled nepovoljnih socijalnih uslova (tlačenje), što uz krivicu, koju društvo stavlja u deo onima koji nisu dobro, za njihovo stanje (mistifikacija), vodi gubitku povezanosti (izolacija):
Tlačenje+Mistifikacija+Izolacija=Otuđenost
‘Eko TA je pristup razumevanju ljudskog i više-nego-ljudskog iskustva koje je nastalo u kontaktu sa ekološkim kontekstom u kome se dešava. To je praktikovanje transakcione analize u savezu sa Zemljom.’(Barrow&Marshall, 2020) Glavne odlike ovog pristupa psihoterapiji su: pomeranje od egološkog ka ekološkom selfu, centralnost utelovljenog iskustva u ekološkom kontekstu, fizis se posmatra kao univerzalno prisutan u selfu i van njega, pažnja je na kretanju ka homonomiji pored autonomije.
Kroz rad zasnovan na eko TA principima učesnici na radionici će imati priliku da iskustveno nauče kako da adresiraju problem otuđenosti kod svojih klijenata, bazirano na ‘formuli oslobođenja’ koju su ponudili Steiner et al. (1975):
Svesnost+Kontakt+Akcija=Oslobođenje
Svaku od komponenti ove formule ćemo posebno obrađeivati sa ciljem da ohrabri praktičare da koriste ekološki način rada sa klijentima čiji problemi kreću iz otuđenosti od sebe, drugih, prirode.
Ovog vikenda sam imala zadovoljstvo da budem deo grupe koja je učila kako se koristi sand-tray terapija u radu sa decom, adolescentima i odraslima od Ashley L. Garrett i Tatjane Gjurkovic.
Imali smo dva dana vrlo intenzivnog rada i učenja kroz proces. Ovo je meni lično draži način rada jer sadržaj se može naći u knjigama, online materjalima, stručnom časopisima i tome slično… Ali, to nije dovoljno da se nauči terapijska tehnika, neophodno je da prokrčite put kroz proces kao klijent, kao terapeut, kao posmatrač i da za svaku od tih uloga dobijete korektivni feedback da biste mogli sledeći put da probate drugačije.
Pesak je inače jedna od stvari kojima se naročito radujem u svom novom prostoru, zapravo jedna od stvari zbog kojih se radujem da imam prostor. Jer omogućava vrlo dubok rad na jedan razigran način. A sand-tray mi je jako blizak jer dozvoljava veliku slobodu kako u materjalima koje koristimo tako i u vrlo subjektivnom tumačenju – simboli nisu fiksirani, već znače ono što znače tom specifičnom klijentu. Pored toga omogućava nam da pravimo vezu i da koristimo i levu i desnu hemisferu mozga, kao i naš utelovljeni um (s obzirom da se sada u neuronauci ne smatra da je samo mozak odgovoran za obradu informacija).
Građenje sopstvenog sveta
Sandtray je nastao iz Sandplay treapije koja je krenula iz jungijanske psihoterapije. Rad u pesku, sa minijaturama je način da se nesvesno izrazi kroz simbole. I dok je Frojd smatrao da je simbolizam znak patoloških procesa, Jung je smatrao da je to zapravo znak kapaciteta da se iscelimo. I na toj optimističnoj premisi je izgrađen rad u pesku kao način terapije, prvo za decu, onda i za sve ostale. Osnovna ideja je, kao i u TA, da smo naštelovani na rast i da imamo kapacitete potrebne za isceljenje. Zadatak terapeuta u sandtray terapiji je da nam obezbedi sigurno mesto, i način da ih osvestimo i vežbamo da ih koristimo.
Način rada kojem su nas podučavale Ashley i Tatjana, dodatno podrazumeva stalno konsultovanje sa telom, obraćanje pažnje na osećanja i osećaje i to kako se oni javljaju u telu, kako traju, kako se transformišu… kao način za orjetisanje rada, kao nešto što može odmah da se rešava (ako je na primer klijent preplavljen, možemo da mu pomognemo da se reguliše, pa da nastavi sa radom), i kao nešto sa čime se sedi.
Kao terapeut, sa sada već solidnom praksom (radim manje ili više intenzivno od 2011.), nalazim da terapija razgovorom često nije dovoljna. Da se razumemo, ona je neophodan deo procesa, naročito na početku, omogućava nam da ugovaramo, istražujemo, strukturišemo, da mislimo zajedno mnogo toga drugog… Ako je potrebno ili ako klijent želi da se bavi nekim dubljim slojevima, temama oko kojih su podignute odbrane ili slično, da bismo negde došli razgovorom treba nam mnogo vremena, nekad zato što nemamo reči, nekad jer imamo puno reči koje obično služe da nas sklone od suštine… Rad u pesku, kroz pokret, u prirodi i razne druge aktivnosti koje idu iz desne hemisfere mozga, mogu da nas brže dovedu do suštine i omoguće nam integraciju različitih tema, dilema, iskustava. Razgovor nam služi da dođemo na mesto gde smo spremni da rizikujemo da otkrivamo sebe i da ono što otkrijemo osmislimo rečima i posložimo kroz aktivnosti leve hemisfere.
Ekipa
Sve u svemu, otišla sam iz Zagreba spremna da se više igram u svojioj praksi, kao terapeutkinja, supervizorka i edukatorka.
O trasformaciji se najlakše uči u prirodi. Kad dođete na eko grupu iz nedelje u nedelju, mesto na kome radite se menja, trava raste, kosi se, raste ponovo, voćke cvetaju rastu, sazrevaju, razboljevaju se, trule, cveće cveta i vene…
Promena je prirodna, dok je nepromenljivost veštačka tvorevina proistekla iz naše potrebe da imamo kontrolu na kojoj nam onda počiva doživljaj sigurnosti. Malo se zavaramo, ali onda nam je tako teško da prihvatimo da se sve menja, mi, ljudi oko nas, sredina u kojoj živimo… Javlja se potreba da peglamo bore, da nam u 40. prijaju iste stvari koje su nam prijale kad smo imali 20, da nam veze i odnosi uvek budu podjednako uzbudljivi kao na početku, da nas deca sa 14 gledaju sa istim divljenjem kao kad su imali 4 godine… Prihvatanje toga da se sve menja, da se mi menjamo, je jedna od velikih lekcija koje su nam postale daleke kada smo se zatvorili u komfor ozidanih kockica, daleko od neudobnosti prirode.
Pavit (na slici), biljka koja raste svuda oko naše kuće, se transformiše stalno i trenutno postoji u tri forme – cvet, paučić i oblačić. Pavit je inače, kaže Bah koji se bavio cvetnim esencijama, cvet sanjara – daydream-era… sanjara koji na primer kisnu jer im je palo na pamet da je pravi trenutak da fotkaju pavit umesto da se čim pre sklone negde gde je suvo. Da l’ nas pavit okružuje zato što smo sanjari ili smo mi sanjari jer nas obrasta pavit, pitanje je sad?
‘Život je samo jedna Roršahova mrlja, znate.’ Alan Vots
Vreme je završnih i prijemnih ispita. I drugih ispita pride, al’ o tome drugi put…
Donela su mi deca iz škole anketu da popunim, i ja doživim vrlo jasan uvid. Sve što mislim da je bitno da škola uradi – ona ne radi, a ono što zapravo radi – smatram nebitnim. Sistem ih jako lepo priprema da ostanu u sistemu, tako bar meni deluje. Dobro ih sprema za završne i prijemne ispite, za takmičenja. Ne uči ih kako da primene znanje, da povezuju različite predmete, da se na to znanje oslone… Ako postoje naznake da se to dešava, to je delo entuzijazma pojedinaca (koji se nekako ni sami baš ne uklapaju u gore pomenuti sistem).
Svake godine u ovo doba tenzija koju pravimo oko ocena, željenih škola, fakulteta, oko rang lista i spiskova, oko crta i onih iznad i onih ispod… pa sad me već rastužuje… Mnogo buke ni oko čega, što bi rek’o kolega Šekspir.
U cilju smanjenja pritiska, obratite pažnju na to da izabrana škola ne određuje kvalitet ljudi koji će iz nje izaći, ne određuje uspeh u životu, ne određuje sudbinu, ma čak ni buduću profesiju ne određuje, ne određuje kvalitet odnosa koje će vaše dete da pravi… Utiče na to šta će (ili neće) mladi ljudi da uče narednih nekoliko godina, u kojoj će zgradi da provode vreme, s kim će da sede u klupi, sa kojih časova/predavanja će da beže…
Ajde sad jedan kolektivan dubok udah i lagani izdah. Opustite se. Oni koji hoće da uče, učiće gde god da su. Oni koji su rešili da zarade puno novca, zaradiće ga. Oni koji su rešili da imaju visok status u društvu, imaće ga. Oni koji su rešili da iskoriste svoj potencijal, iskoristiće ga. Oni koji ne budu hteli – neće. Na ovaj način ili onaj. Nikakav pritisak to neće promeniti.
Jasno stavljanje do znanja da to da li će upisati/položiti/završiti ili neće ne pravi nikakvu razliku u tome kako ih vidite, koliko ih volite, u kojoj meri ih prihvatate, može zapravo da pomogne.
Drugim rečima – ‘Bilo da uradiš ili ne uradiš, ti si meni OK.’
Stvarnost je zapravo kao Roršahova mrlja, tako da je ono što vidimo u svojoj deci i njihovoj budućnosti, više odraz nas samih, naših strahova, ideja, osobina negoli naše divne, neponovljive, fantastične dece, bez obzira na to koju školu će da upišu ili neće.
Bazični kurs transakcione analize TA 101 održali smo krajem maja. Bilo je divno i zato najavljujemo još jedan termin krajem leta, da mozete da planirate da nam se pridružite. Trening TA 101 biće od 30.8 – 1.9.2024. Počećemo u petak u 18h i završićemo u nedelju u isto vreme.
Bazični kurs otvara vrata transakcione analize koja nalazi svoju primenu u psihoterapiji, organizacijama, edukaciji i savetovanju. TA 101 je, naime, uslov da nastavite edukaciju u ovom modalitetu, ali nije namenjen samo onima koji planiraju da krenu tim putem. Naprotiv, otvoren je za sve one koji su radoznali da razumeju sebe, druge, svet, na nove načine.
TA 101 služi da vas upozna sa osnovnim konceptima ovog terapijskog modaliteta i teorije komunikacije i omogućiće vam da sagledate svakodnevne situacije na nove načine, da počnete da mislite u opcijama. Transakciona analiza je humanistička i optimistična teorija i iz tog razloga TA 101 ljudi često opisuju kao inspirativan i aktivirajući.
Trening će biti u Gornjem Matejevcu kod Niša. Radićemo na otvorenom, tako da ćete imati priliku da istražujete da se povežete sa prirodom, dok učite i osvešćujete nove opcije i načine sagledavanja situacija. Po završetku učesnici dobijaju potvrdu od ITAA o završenom bazičnom treningu transakcione analize.
Dok razmišljate da li da dođete evo i kako nam je bilo u maju. Vidimo se krajem leta 🌻
Ukoliko biste voleli da napravite podržavajuću zajednicu za sebe i samim tim za druge, bilo da imate ljude koje biste voleli da povežete u zajednicu, bilo da tek treba da ih nađete, bitno je da ozbiljno razmislite o temelju te nove strukture.
Prve 3 stvari koje je bitno da znate o zajednici koju formirate su:
1. Namera – Ovo je odgovor na pitanje zašto mi/nam je bitno da baš ova zajednica postoji? Kako hoćemo da budemo jedni sa drugima? Koja je funkcija ove zajednice? Namera ne mora biti jasan i konkretan cilj, ali mora da da nekakvu orjentaciju zajednici. Na primer, ako hoćemo da napravimo grupu podrške – očigledna je namera da međusobno pružimo poršku, neophodno je da otvoreno razgovaramo šta za koga znači podrška, i jel to znači da se sastajemo da ispričamo svoje trenutne probleme i da nas neko čuje, ili je to da dobijemo ohrabrivanje za neki novi poduhvat, ili je to da nam neko pričuva decu, priskoči oko kuvanja ručka… Namera određuje ‘ton’ zajednice i zajednica koja je za podršku će imati potpuno drugačiji vajb od one koja je napravljena za zabavu, drugačiji od one koja je napravljena za učenje, drugačije od one koja je formirana radi obavljanja nekog posla…
2. Struktura – Ovo je odgovor na pitanja: ko je u zajednici (a ko nije)? i kako se ponašamo u zajednici? Da li je ova zajednica otvorena ili zatvorena? Da li ima neke uslove članstva ili ne? Kolika je? Kako postoji u vremenu i prostoru? Ova struktura nam je potrebna da bismo mogli da se osećamo sigurno. Nekim ljudima je prijatno samo u zatvorenim zajednicama, a nekima je prijatno da stalno upoznaju nove ljude, a nekima će oba biti u redu ali im je bitan kontekst (koji je stepen bliskosti koji se očekuje, na primer). Druga bitna stvar oko postavljanja granica je da se dogovorimo ili da bar jasno kažemo šta nam je potrebno da bi se u zajednici osećali bezbedno i šta nam je potrebno da možemo da se odvažimo da rastemo.
3. Razmena – Ovo je odgovor na pitanje: šta ću da dam ovoj zajednici i šta bih voleo/la da dobijem ovde? Da bi zajednica mogla da funkcioniše mi se na nešto obavezujemo, nekad je to vrlo jednostavno poput – pojaviću se na susretima, podučiću druge onome sto znam, uvažiću te dok pričaš… I druga strana je – potrebno mi je da ovde dobijem nešto, opet može biti jednostavno – da me čuješ i vidiš, da me ne osuđuješ, da se osetim prihvaćeno, da nešto naučim… Jako je bitno da oba dela budu jasno izrečena i da se priča o tome da li je to izvodljivo, nije, ne znamo da li je ili ne…
Bez obzira da li hoćete da učvrstite veze sa drugaricama ili porodicom, ili da napravite krugove za međusobno čuvanje dece, ili ekipu za igranje društvenih igara, ili bend, ili grupu za učenje, volontersku organizaciju, … Ako znate odgovore na ova pitanja i pričate o tome otvoreno sa ljudima sa kojima pravite zajednicu na samom početku izbeći ćete česte nesporazume i konflikte koji razbijaju zajednice.
