Imam utisak da nam je doživljaj tuge najjasniji kad smo radosni. Pri tom mislim na lepu, povezujuću, moćnu tugu. Onu koja ide sa težinom koja nije teret nego uzemljenje, koja daje stabilnost.
U slabijem intenzitetu ta kombinacija radosti i tuge je osećanje koje Brene Braun naziva ‘bitter-sweet’, ono koje imamo kada nam deca upišu školu, kada završimo fakultet, kada renoviramo kuću (i prekrečimo tragove vremena koje smo na njoj ostavljali) i slično. Radost i tuga zajedno imaju veću jačinu. Imala sam vrlo jasno iskustvo toga za vikend, zato mi misli idu ka tome.
Bila sam na familijarnoj svadbi u subotu, i istovremeno sa radošću tako jasno osećam gubitak mame, bake, čak i strica koji nas je sve nervirao… Naročito kad čujem neke pesme koje su voleli (‘Kupiću ti Danče svileno maramče’ kojoj se radovala moja mama ili ‘Poslednji boem’ koju je živeo moj stric) ili koje povezujemo sa gubitkom (‘Čudna žena beše Vera’ nas kolektivno razniže zbog bake)… Baš jako budem srećna i osećam kako pripadam tim ljudima koji nisu tu i onima sa kojima delim te trajne gubitke i trenutnu radost, i budem tužna jer gubitak nikad ne doživljavam većim nego kad ne mogu da podelim radost i dobre vesti sa mamom, sa bakom…
Mislim da jako bitno to osećanje tuge koja je dobrodošla, koja je topla i koja nam govori o našem kapacitetu da volimo. Tuga je povređujuća onda kad hoćemo da je ne osećamo, pa je zaledimo, pa je transformišemo u bes ili strah, posvetimo se kontroli svih i svega, pa je zarobimo u ramenima da nas boli… ili kakvo god drugo kreativno rešenje nađemo da pobegnemo.
Kada dozvolimo da tuga ostavi tragove na nama, duboke, jer tuga ne biva drugačije, pravimo mesta za radost. I, možda bitnije za ovaj trenutak u vremenu, pravimo temelje saosećanja i empatije, za ljude i za sve ono što zovemo ‘više-nego-ljudsko-prisustvo’ (životinje, biljke, vodu, vazduh, kamen…). Spremnost da osetimo tugu ukazuje na to koliko nam je stalo do sveta, do ljudi, koliko smo u kontaktu, koliko smo uključeni, više nego bilo koje drugo osećanje.