Imala sam sreću da na jednom meandru svog životnog toka upoznam Sandrijelu. Srele smo se na radionicama pesništva, super se tamo provodile i ostale u kontaktu, uglavnom virtuelno jer… kilometri.
I dalje nije jasno o čemu je ovaj tekst, što krši sva pravila toga kako da vas zadržimo da nastavite da čitate i pozitivno mi utičete na statistiku sajta. A tekst je zapravo jedan kratak razgovor između Sandrijele, profesorke srpskog jezika i književnosti i mene, psihologinje i transakcione analitičarke, o pisanju dnevnika i tome zašto je dobro pisati ih.
Сандријела: На врху гомиле свезака на слици налази се мој први дневник из 1988. године. Имала сам 15 година и много проблема — реалних и нереалних, а нисам имала много особа око себе којима сам могла да испричам шта ме све мучи или да потражим савет. У то време, међу нама девојчицама, било је популарно писати дневнике или правити споменаре, те сам ја, испрва, почела тако да пишем дневник, а ускоро ми је то постала навика. У дневнику су све моје другарице, симпатије, школски неспоразуми, догађаји који су ме чинили срећном или тужном (што је био чест случај — што због година, што због проблема). Ту су и улазнице, омоти разних производа, чак и једна жвака (некоришћена😆, била је поклон). На првом дневнику је календар за 1988. годину. Данас знам да је то била преломна година за мене — отишла сам из свог родног града, покидала бројне везе и никад више у њему нисам боравила дуже од 15 дана годишње. Без обзира на ружно, када данас то читам, видим себе и свој живот — имам боље разумевање свега што се догађало и, иако ме ранило, опростила сам.
Испод првог дневника су бројни дневници које сам писала до краја факултета, тј. осам година у континуитету.
Maja: Znaš, mislim da je rana adolescencija uvek popularno vreme za pisanje dnevnika, naročito među devojčicama. Možda je vreme da se investiramo u to da usmeravamo i dečake ka toj praksi? Ja ga se sećam kao perioda jednog opšteg nerazumevanja. Roditelji me ništa nisu razumeli, a često me nisu razumele ni drugarice. Kao sa padom Vavilonske kule, u jednom trenutku svi smo počeli da pričamo na različitim jezicima. Dnevnik je bio jedino mesto gde sam mogla da se rečima izrazim i da te reči neko razume. Mnogo ti zavidim, jer je moj dnevnik iz tog vremena izgubljen kao i najveći deo mog dotadašnjeg života, ’99. kad smo posle bombardovanja zauvek napustili Prištinu. I razmišljam koliko je dragoceno imati u dnevnicima sačuvane sve različite verzije sebe koje su kroz godine postojale. To je jedna od važnih funkcija dnevnika – oni su čuvari osoba koje smo bili i koje, kad im se vraćamo, nekad deluju poznato, a ponekad se zapitamo ‘ko je uopšte ovo?’. A ja i dalje u dnevnicima čuvam autobuske karte, ulaznice za razne događaje, crteže svoje dece, presovane listove… svašta, mada – niti jednu žvaku.
Сандријела: На овој слици је мој садашњи дневник. Сада имам 52 године и одавно сам професор српског језика и књижевности. Радим у просвети од 1997. године.
И даље пишем када ми је тешко, али оно што се разликује, јесте мој израз. Данас га пишем као песникиња, дубље, сетније душе, која је искусна и разуме много тога, али и даље јој је понекад тешко.
Својим ђацима увек саветујем да пишу дневнике, нарочито онима код којих препознам преосетљивост или некакву емотивну скученост која тражи свој израз.
Дакле, дневник треба писати у свим годинама јер:
— дефинише и артикулише наш унутрашњи глас
— омогућава боље разумевање себе и света
— профилише стил
— утиче на писмени израз, али када усвојимо свој прави глас, онда утиче и на усмени израз
— утиче на самовредновање и сигурност, али и много важније: аутентичност
— побољшава меморију (значајно за зреле и старије године).
Maja: Sve to što si navela je tačno. Ja ću samo da dodam da nam pričanje priča o iskustvima, doživljajima, osećanjima omogućava da ih napravimo smislenim. A kad nečemu damo smisao, tek tada imamo moć nad time. Desna hemisfera mozga je ona u kojoj beležimo doživljaje, reakcije, osećanja… nema reči. Da bilo šta od toga nama imalo smisla moramo da ga prebacimo u levu hemisferu koja je mesto naših reči i priča, tek tada znamo šta nam se dešava. Ako ne uspemo ovo i ako nam iskustva ostanu bez reči nastaviće da lutaju po našem unutrašnjem svetu i da prave manje ili veće probleme sve dok ne nađu svoju priču i svedoka. Dnevnik je sjajan način da ovo sebi omogućimo. Dnevnik je neka varijanta džepnog terapeuta, koji omogućava pre svega samorefleksiju – gledanje u sebe, prihvatanje onoga što jeste, puštanje toka svesti da bude to što jeste, praksa bivanja u trenutku i puštanja misli da dolaze i prolaze. Ili je to bar način na koji ja sada pišem dnevnik.
Primećujem da kad mi je teško, radije u dnevniku pišem poeziju i tada koristim terapijske tehnike. Ima nekih sadržaja koji neće tako lako van i na papir pa moramo da ih poguramo 😉 Nekad nam treba most između iskustva i reči i tada je sjajna opcija kolažiranje, crtanje, škrabanje… da izbacimo, da možemo da ospoljimo, da možemo da pogledamo u svoj sadržaj i tek onda ga opišemo rečima. Ima puno načina i stilova. Nema ispravnog i pogrešnog.
Зато — пишите дневник!
Сандријела Касагић, проф.
Kako god možete, koliko god vremena da imate, počnite danas! Maja Delibašić, psihoterapeutkinja