Naišla sam u jednom padu u zečiju rupu Instagrama citat Virdžinije Vulf (mada na drugim mestima kažu da je to rekla neka druga osoba, što je vrlo moguće) koji kaže: ‘Ja nisam jedna i jednostavna, već kompleksna i mnogostruka’. Prevod je moj, slobodan – anglističari praštajte! I ubacila sam se u razmišljanje o tome kako je ovo zapravo blisko TA načinu viđenja ličnosti, ali više od toga mom vrlo ličnom doživljaju toga ko su zreli, autonomni ljudi.
Deca, ona koja žive dobar život, imaju luksuz jednostavnog sveta, jednostavnih pravila, jednostavnih ljudi. Fer, dobro-loše, lepo-ružno, dosadno-zabavno, i mnogo drugih dihotomija, jednostavnih izbora ispravnih ili pogrešnih određuje njihove svetove. Što smo zreliji svet postaje nijansiraniji. Naravno, ima starijih i dalje nezrelih koji žive u dihotomijama… No, ako ste rešili da rastete, razvijate se, da širite svoj referentni okvir neminovno shvatite da ljudi koje srećete jesu kompleksne kombinacije mnogih likova, koji su manje ili više usklađeni.
Ako mene na primer pitate koja mi je omiljena boja – odgovor će da zavisi od onog ‘ja’ na koje ste naleteli u tom trenutku, to znači solidan raspon mogućih odgovora od žute, zelene, plave preko crvene i braon, do crne i sive. Ako je baš dobar dan i imate sreće, možda sretnete mene koja voli roze ili tirkiznu – to je retko dešavanje, od onih što se beleže u dnevnike, pa preporučujem – ako ste me sreli takvu ostanite tu negde, te dane napravim magičnim.
Odlutah od poente, a to je da zrelost dozvoljava i uživa u raznolikosti, mnogostrukosti i raskoši sopstvenog i tuđih bića. Nezrelost (a i nesigirnost) se lože na nepromenljivost i konstantnost. Na monolitne likove i ideje. Ako ste slučajno na tom mestu, vreme je da proširite prozor kroz koji gledate svet.