Moj pogled na ličnost, njen razvoj i opstanak se, moram da priznam promenio, od kad više obraćam pažnju na prirodu. Temeljne stvari su ostale iste – svi su bazično OK, imaju kapacitete da misle i donose odluku o svom životu koju mogu da promene – sve na mestu. Ali sam počela da posmatram ličnost ekosistemski, mislim da je to dobar opis.
U svom TA pismenom ispitu za nivo psihoterapeuta u pitanju koje se odnosilo na to kako vidim lek u psihoterapiji pisala sam o mogućnosti promene skripta, nesvesnog, često limitirajućeg, životnog plana. Moj doživljaj u tom trenutku je bio da je skript poput kompleksnog vitraža, koji ako hoćemo možemo da promenimo tako što ćemo neke delove da zamenimo, neke prebojimo, neke razbijemo, neke ostavimo takve kakvi su. Za mene u tom trenutku skript je dakle bio struktura koja ima funkcionalne delove, lepe delove, delove koje volimo i one koji nam se ne sviđaju, koji nas ograničavaju, koji nam nisu funkcionalni i koje možemo i ‘treba’ da promenimo kroz psihoterapijski proces.
Kratkih pet godina kasnije moja ideja je nešto drugačija. Sada više doživljavam naš unutrašnji svet kao neku livadu, ili neki polu-divlji raznoliki vrt u kome svaki deo ima svoju funkciju. Moj pogled na ljude, na to kako su organizovani u ličnosti, na simptome koje imaju, na krize koje proživljavaju je, dakle, postao permakulturan. Permakultura je, između ostalog, pristup poljoprivrednoj proizvodnji koji je orjenisan ka saradnji sa prirodom umesto borbi sa njom. Eko TA je najkraće definisana kao – psihoterapija u saradnji sa Zemljom. Tako da nije iznenađujuće da permakultura i ekološke psihoterapije dele način gledanja stvari.
Na primer, u permakulturi, korov se ne posmatra kao neprijatelj koji treba bezuslovno iskoreniti, već kao biljka sa svrhom. Jedna od ključnih ideja jeste da biljke koje spontano niču na nekom zemljištu (uključujući korove) odražavaju stanje tla i često rade na njegovom poboljšanju. Kako?
One su bioindikatori – korovi su često pokazatelji određenih karakteristika tla. Kopriva kaže da je ispod nje bogato, azotom prepunjeno tlo, a maslačak – ovo je zbijeno tlo s malo kalcijuma. Zatim, to su često pionirske biljke – mnoge vrste korova su prve koje kolonizuju degradirano, zbijeno ili oštećeno zemljište. One, na primer, rastu brzo i pokrivaju tlo i štite ga od erozije, razbijaju zbijeno tlo korenjem, uvlače minerale iz dubine tla bliže površini, stvaraju organsku materiju kada odumru, što obogaćuje zemlju. Na ove načine korovi omogućavaju prirodnu sukcesiju – ako ostavimo prirodu da radi svoje, zemljište će prolaziti kroz sukcesiju — niz promena u vrstama biljaka koje na njemu rastu — koje vremenom vode ka stabilnijem i plodnijem ekosistemu. Korovi su često prva faza tog procesa.
Kada posmatram korove na ovaj način, meni to znači s jedne strane da korov raste da bi pomogao zemlji da se regeneriše i sa druge da zemlja podržava rast onih biljaka koje će da je oporave ili dovedu u balans — sve ima svoju bitnu ulogu u ekosistemu.
Ako bismo kroz istu prizmu pogledali mentalno zdravlje ljudi, šta bismo ili kako bismo videli?
Simptomi kao korov – šta ako sve one misli, navike, sećanja ili osećanja koje pokušavamo da „počupamo“ jer ih smatramo lošima, jer hoćemo da na tom mestu rastu ruže a uporno raste samo maslačak — posmatramo kao permakultura korov, one su odgovor na povredu i pokušaj povređenog mesta da se zaceli. Da li bismo bili u stanju da pogledamo perfekcionizam kao maslačak nikao iz potrebe za kontrolom u haotičnom okruženju? I ka kakvim rešenjima bismo u tom slučaju usmeravali?
Tlo kao unutrašnji svet – ako je tlo naše unutrašnje stanje — onda korov pokazuje šta treba isceljenje. Umesto borbe sa simptomima ostajemo zapitani u pravcu toga: Zašto je ova biljka ovde? Šta pokušava da uradi? Na koje druge načine je moguće uticati da se tlo isceli?
I na devastiranom tlu mogu da rastu pionirske biljke. Kad su iskustva koja smo imali toliko strašna – odroni, klizišta, zemljotresi, deponije… nije realno očekivati da će naš unutrašnji vrt biti pun osetljivih cvetnica, ali je pogrešno i napustiti ga sa idejom da tu nikad ništa neće rasti – kamilica, maslačci, kiselice, gloginje, šipurak – mirišu, nose plodove, lekoviti su i prave divnu divlju baštu treba samo da se otvorimo za drugačije lepo i moćno.
Sukcesija kao proces rasta – kao što priroda vodi tlo od siromašnog do bogatog ekosistema kroz faze, i mi prolazimo kroz faze isceljenja. Neke faze su haotične i neugodne — ali neophodne. Ideja da je baza sveg rasta, svakog isceljenja već u nama, da smo sa tim rođeni i da postoji suštinski, dubok deo nas koji je uvek orijentisan ka napredovanju, prevazilaženju i oporavku je nešto što osećam kao moćnu i nežnu istinu.
Kad radimo s prirodom umesto protiv nje naučimo da posmatramo svet, druge i sebe s radoznalošću i saosećanjem i uverimo se u intrinzičku rezilijentnost svega što postoji. Prestajemo da se pitamo: Kako da to isčupam? i počinjemo da se pitamo: Šta mi to govori? Šta raste u meni i zašto baš sad?