Računam da je ok da parafraziram jednog odvažnog Hobita u naslovu, s obzirom da u autobusu okružena pijanim trolovima pokušavam da sumiram utiske sa 14. Kongresa psihoterapeuta koji je za temu imao Empatiju i društvo. Kao u Bilbovoj avanturi, svašta se dešavalo, i gubili smo se i opet nalazili put, i suočavali se zmajevima i nalazili blago, bivali smo gladni a i fino smo jeli…
Plenearna predavanja su bila inspirativna. Bilo mi je značajno da čujem priču profesorke Zorice Tomić o tome zašto mapa nije teritorija, kako su nam reči važne i kako popularizacija empatije može da dovede do njenog pretvaranja u formalne postupke, izgled empatije u kojoj nema suštine. Bilo mi je toplo oko srca dok sam slušala predavanje profesorke Jelene Sladojević Matić o empatiji i senci i o tome kako je ljubav ono što će nam pomoći da nađemo put kroz zemlju arheripske senke. Bilo mi je bitno da čujem Dragana Ilića kako priča o medijima i njihovom nedostatku empatije usled jurenja profita i kako da sarađujemo i kada da odbijemo saradnju. Zapravo sam poželela da pročitam istraživanja o kojima je pričao analitičar Aleksandar Dimitrijević, da razmišljam o muzici i ritmu psihoterapije, o sinhronizovanju disanja koje se dešava u kontaktu i da obratim pažnju na 18ti minut seanse.
To su bila jutra. Dani su nas šetali kroz temu empatije od društvenih tema poput Srebrenice, preko etike, traume, poslovanja, otuđenosti, šizoidnog procesa, Šeherezadinih priča…, sa intermecom od kafa, peciva, redova za toalet, kupovine knjiga i razgovora, razgovora, razgovora…
Što se tiče transakcione analize imala sam priliku da čujem Tonija Vajta koji je objašnjavao i pokazao kako funkcioniše redecision terapija vrlo jasno i vrlo strpljivo. I pored njega jako mi je interesantan bio okrugli sto o šizoidnom procesu i radu sa ljudima koji ga, u manjoj ili većoj meri, koriste, kako ga je objasnio Erskin u svojoj knjizi koja je nedavno prevedena. Osim toga izgleda da me je u ovom trenutku najviše privukla psihodrama – rešila sam da proživljavam izgleda.
Moja radionica je bila neočekivano puna, s obzirom da je to bio stvarno poslednji termin drugog dana i da smo svi bili umorni, sve stolice su bile popunjene. To mi je bio pokazatelj da ljude jako interesuje ideja eko TA i eko terapije uopšte i tog načina rada i nadam se da će nas uskoro biti više u ovoj praksi. Druga stvar koju sam shvatila je da nam je jako teško da razumemo opresiju koju trepimo i koju trpe drugi i da prestanemo da okrivljujemo ljude za to što im je loše i da očekujemo da odgovornost za posledice opresije i dalje nosi pojedinac a ne sistem koji ga ugnjetava. I smatram da će to da bude značajno mesto rada za mene – osvešćivanje opresije, odnosno tlačenja.
Vrlo intenzivno iskustvo kakvo kongresi umeju da budu, ako hoćete da vidite sve i budete svuda – neminovno se vraćate kući sa žuljevima, umorni i sa pričama koje će da budu ispričane, novim znanjima koja će da budu upotrebljena, sa novim poznanstvima koja će da postanu saradnje i možda prijateljstva. I sa jednim, onako generalnom utiskom da ima mnogo ljudi koji rade dobar posao, učitelja, psihoterapeuta i supervizanata u ovoj našoj relativno maloj zajednici.