Ne znam za vas, ali moji mama i tata su prosipali vodu za mnom ‘za sreću’. Kad god sam kretala u neke nove poduhvate. Pred nastupe, takmičenja, kretanje u novi ciklus školovanja, prijemne i neke druge ispite…
Kad sam bila mala i pitala mamu zašto to radi, govorila je ‘za sreću’, ja sam često doživljavala da imam sreće u tim poduhvatima i prihvatila sam to kao istinu. Kasnije su mi rekli da se voda prosipa da bi ono što radiš išlo ‘kao voda’, a meni to s jedne strane znači lako, s druge nezaustavljivo 🌊
Kad sam počela da živim u domu, pa posle sa partnerom i kad je prestalo da ima nekoga da (fizički) prospe vodu za mnom (nije isto kad neko to uradi jer ste mu tražili) shvatila sam koliko mi nedostaje. Iako sam ga bila svela na sujeverje i glupost u adolescenciji 🙃
I još kasnije, sam shvatila zašto mi to ‘sujeverje’ nedostaje, kada sam slušala Aleksandru Pierini kako priča o ‘blagoslovima’. Blagoslovi su jedna vrsta razmene između ljudi (često roditelja, baka, deka i dece) koja nosi psihološku poruku – Volim te, i zato što te volim želim da uspeš, budeš srećna, prođeš kroz ovo ili ono lako… I to je ono što mi je nedostajalo, dobijala sam ja podršku, ljubav, poverenje na druge načine, ali jednom detinjem delu mene je nedostajao blagoslov toga da voda pljusne po stepeništu.
U kulturi koja nije baš jasno verbalna kad dođe do izražavanja emocija (a i zamišljam lice svojih tinejdžera kad bi im rekla – idi s mojim blagoslovom) mislim da su običaji poput ovog divan i jednostavan način da se prenese poruka koja će da se provuče ispod racionalnog i da komunicira s dubljim delovima psihe.
A kako su vama davali blagoslove i koje? Jel ih imate dovoljno? Primećujem da je to često nešto što bake rade, ili možda ti ostanu najupečatljiviji.