Razmišljala sam prošle nedelje o tome koliko je brzina pogubna za kvalitet života. Odrasli smo sa izrekama koje nas na to podsećaju – ‘Što je brzo, to je i kuso.’ ‘Strpljen spašen’ i meni vrlo zabavna lokalna ‘Brzo 💩 vr’ nema.’
Naravno paralelno sa tim idu i poruke o tome da bolje prolaze oni koji prvi stižu, rano rane i slično. I dok odrastamo, roditeljski i društveni, zahtevi da stignemo vreme, da ispoštujemo rokove (razne, bitne i nebitne), da ništa ne propustimo, da svuda stignemo, da budemo efikasni, da uspemo… su nas socijalizovali tako da živimo u stalnom stanju hitnosti. Sve je hitno, ako hoćemo sve da stignemo. A da li je to što je hitno i što se polomismo da uradimo zapravo bitno nama, za nas, najčešće ni ne procenjujemo.
Ovo mi je na pameti jer mi je bilo poprilično loše nekoliko dana, onako – da me onesposobi loše, da mogu jedino da ležim, pijem lekove i čekam da mi bude bolje – tako loše, što se nije desilo zapravo jako, jako dugo, pa sam ga baš teško podnela. I u tom ležanju, otkazivanju seansi, ne pojavljivanju na događajima koji su me interesovali i za koje sam se prijavila, ne odlasku na predstavu za koju sam kupila karte mesec dana ranije i ostavljanju drugarice na cedilu, tom prilikom – svaki od tih ‘prekršaja’ za sebe neoprostiv, a kad su ovako na gomili, evo, ni ne znam kako da ih nazovem… No ispostavlja se – moje stajanje u mestu zapravo nije takva katastrofa kakvu sam očekivala – klijenti su imali puno razumevanja, drugarica neplanirani dejt, događaji su protekli i bez mene sasvim dobro, predstava takođe. Nikakva specijalna komplikacija, niti problem, nije nastao od toga što sam ja usporila. I mogla bih da se kladim sa vama da bi isto bilo da, bilo ko od vas, uspori, da ne stignete svuda, ne vidite sve, da ne odete na spavanje totalno iscrpljeni.
Problem sa ludim i brzim ritmom života je taj što se gube momenti refleksije između onoga što vam se dešava i vaše reakcije na to. Trenutak (vrlo bukvalno to mislim) davanja smisla onome što doživljavate i sagledavanja opcija za reagovanje i odluke kako ćete da reagujete je jedini način da zapravo praktikujete slobodnu volju. U TA ovi momenti refleksije su ono u čemu prepoznajemo delovanje Odraslog ego stanja. Kada toga nema, mi funkcionišemo kao programirani, bilo da su nas programirali roditelji, familija, škola, kultura, tradicija, religija, društvo… (a verovatno je sve to skupa). Nema mnogo izbora. Bauljamo kroz život na osnovu ‘If-Then’ algoritma, koji je davno napisan i retko se apdejtuje.
Da bi mogli da mrdnete bilo kamo neophodno je prvo da osvestite gde ste. Šta vam je bitno? Koji ljudi? Koje aktivnosti?Gde ste pošli? Šta vam od vašeg ponašanja, razmišljanja pomaže da tamo stignete, a šta ne?…
Svesnost, a onda i slobodna volja, moguća je samo u sporosti, neizvodljiva u brzini.
Za usporavanje dobijete – 1 + 1 gratis – SVESNOST + SLOBODNA VOLJA! I to nije sve – ako usporite danas dobijate BONUS 💯 LJUBAV PREMA SVETU/ŽIVOTU! 🎉 Ne propustite ovu savršenu priliku – USPORITE DANAS 🎉
E, bez zezanja, dajte sebi vremena da radite i budete, u odnosima, iskustvima, aktivnostima, polako, na tenane, vrlo lagano. Kvalitet života će da vam se poboljša u svim njegovim aspektima.
Šetnja
Borovi leče glavobolju
ako se osloniš čelom na stablo.
Kad zvona znone
sve stane i osluškuje,
osim vode.
Svet možeš da voliš
jedino ako se krećeš sporo.
@psihogloginja