U moru strašnih stvari koje se dešavaju na sve strane, biram da napišem nešto o jednoj od dobrih kapljica koja mi je skvasila srce. Ako niste čuli – Vetre, pričaj sa mnom – je domaći film, nežan, dubok, mekan, iskren, nagrađivan (Bravo za ekipu!). To je film emocije delom dokumentarni, delom igrani. Ako niste, obavezno pogledajte!
Film priča o gubitku, podjednako koliko priča o tome kako gubitku dajemo smisao. O tome kako držimo dragocene trenutke, lekcije, sitnice, ekscentričnosti, anegdote… u životu, i kako oni koje volimo nastavljaju da žive kroz naša sećanja, priče i osećanja. Prelep je estetski – nabujao i zelen, istovremeno spor i nenametljiv. Svašta je o filmu rečeno i nije moje mesto da doprinosim pričama o vrednosti i kvalitetu. Ono što želim je da podelim jedno zapažanje o zagrljajima.
Film počinje zagrljajem, glavni lik grli drvo pored puta. Film je pun zagrljaja – sa različitim drvećem, sa psom, sa bakom… No ima trenutaka u filmu kada su zagrljaji neophodni, no niko ih ne nudi, niko ne traži… Ovo se dešava u scenama u kojima neki tužni muškarci pričaju. Razmišljala sam koliko je zapravo to jedno univerzalno iskustvo – lakše pristanu da utehu traže grleći drvo ili psa, nego komšiju ili brata… Ok je to. Ja to naročito cenim iz perspektive nekoga ko zna koliko je bitno da uvažimo prirodu kao živu saradnicu, koliko je bitno da povremeno zagrlimo drvo, naredimo vetru da duva jako, da nemamo ideju o odvojenosti od svega onoga što nisu ljudi.
Istovremeno nežnost usmerena ka više nego ljudskim drugima često bude način da se pobegne od bliskosti. Muškarcima je naročito teško da uđu u otvoren kontakt sa dugim odraslim muškarcima. Nežnost, ako je uopšte dozvoljena, bude ‘rezervisana’ za decu, pse, mačke. U eko TA kažemo da su neki ljudi skloni ekološkoj disocijaciji – oni odlaze u prirodu, priroda im pomaže da se regulišu, omogućava da se osećaju sigurno i mirno, sa prirodom mogu da budu bliski i da istovremeno ne rizikuju. Na posletku drvo nas neće ostaviti, niti odbiti zagrljaj. Ljudi skloni ovakvom pravljenju odnosa sa prirodom će uživati u eko TA, ali će jako sporo praviti promene koje se prenose na odnose van onoga sa prirodom.
Mislim da je razlog što mislim o ovim stvarima taj raskorak koji sam osetila telesno dok sam gledala film. Raskorak između nesebično ponuđene istine, otvorenosti i nežnosti ovog filma i fizičkog zaustavljanja sebe, oklopljenosti i zakočenosti mogućeg dodira kada su u kontaktu dva muškarca koja tuguju. U par navrata zagrljaj je bio ‘opipljiv’ prirodni nastavak kontakta do koga se nije stiglo. Mene je zabolelo. U cilju opšteg mentalnog zdravlja, lepo molim ako imate sina, brata, drugara, tatu… grlite ih na silu dok se ne naviknu 🫂🫂🫂
Sve u svemu film je divna priča i šteta bi bila da je propustite. A meni pišite kako ste vi doživeli zagrljaje u njemu date, primljene i zadržane.