Sinoć sam, pomalo nepromišljeno, priznajem u kasne sate pustila snimak prestave Proces Peliko koja je igrana na Ne:Bitefu. I dalje ne mogu da se odlučim gde sam između ‘što sam ovo sebi uradila?’ i ‘tačno znam koja je svrha ovoga’. Predstava traje preko 4 sata bez pauze, ima dokumentarnu formu (nisam sigurna da se to baš tako zove, ali ne zamerite) u kojoj glumice/i i aktivistkinje/i čitaju intervjue, mejlove, zapise, dokumentaciju… vezanu za suđenje Dominiku Pelikou i pedesotorici drugih muškaraca za silovanje njegove žene Žizel Peliko, koje je bilo otvoreno za javnost. Morate da priznate da je dovoljno tih nekoliko informacija da imate potrebu da zgroženo prestanete da čitate ovaj tekst, da okrenete glavu i otpišete situaciju sa: ‘svakakvih bolesnika ima’.
Najvažniji utisak sa kojim sam ja ostala, i zbog koga pišem ovaj tekst, je to koliko je važno da budemo svesni i prisutni svedoci tuđeg bola, naročito onda kada ništa drugo ne možemo da uradimo. Kada imamo prirodnu potrebu da se zaštitimo od užasa, da zažmurimo i sklonimo se, i uspemo protiv te potrebe da ostanemo i svedočimo tuđoj patnji, da svesno izaberemo empatiju iako znamo da će nas zaboleti, da uvažimo da je osoba preživela strašno iskustvo – tada naše prisustvo pomaže drugome da ide idalje. Mislim da je jedan od velikih problema to što smo, kao pojedinci i kao društva, skloni da otpisujemo iskustva žrtava. Nekad iz loših namera, nekad iz proste potrebe da se zaštitimo od neprijatnosti sopstvenih osećanja stida, bespomoćnosti, krivice, straha, očaja, besa…
Gledanje predstave je jedan od načina da uradimo ono što je Žizel Peliko tražila od nas – da budemo svedoci onome što je preživela. I moja ideja je bila da ako ona može da izdrži da mi pokaže, mogu i ja da izdržim da u to gledam. Nije mi baš uspelo posle dva i po sata uhvatim sebe kako sam blago disocirala – ne razumem sve reči, ne mogu baš da pratim šta je rečeno i ko je osoba koja govori, pogledavam koliko još ima na svaka 2 minuta… No nisam odustala, shvatila sam šta mi je bilo previše (čitanje opisa snimaka koji su prikazani u sudnici), prihvatila da je to u redu i uspela da se u nekom trenutku vratim da gledam, slušam i budem prisutna. Mislim da je i to bitna stvar, da prihvatimo da može da nam bude teško da se ponesemo sa tuđom traumom. Mi to učimo kroz psihoterapijsku obuku, direktno i indirektno. Na primer, na prvom dužem treningu koji se bavio traumom, edukatorka nam je rekla – pošto se bavimo traumom moguće ke da ćete imati potrebu da se isključite psihički ili da izađete i napravite pauzu, to je u redu. Čak i hipotetički scenariji traumatskih događaja mogu da budu okidač. No, u životu nas tome ne uče, i onda ja moju isključenost iz kontakta kad mi pričaš o nekom svom strašnom iskustvu mogu da interpretiram kao to da ti dramatizuješ, preteruješ, da nije to baš tako… čim ja ne mogu da se povežem sa tobom. Predpostavka je dakle da sa tobom/tvojom pričom nešto ne štima, a ne da sam se ja isključila da se zaštitim od preplavljivanja. Zato je mislim svesno prisustvo ovakvim procesima bitno generalno, ali naročito u društvima poput našeg koja su sklona okrivljavanju i postiđivanju žrtve.
A kad smo kod kulture, nekoliko pročitanih tekstova govore žene koje su preživele neku vrstu nasilja, i svaka od njih je rekla da je zbog toga završila u psihijatrijskoj ustanovi. Ja sam dosta radila sa ženama žrtvama nasilja i shvatila sam da je to ovde relativno retko. Ako imaju resurse idu na psihoterapiju, ili kod psihijatra ambulantno. Zbog toga se pitam da li je to nasilje ovde ‘manja’ povreda jer je normalizovano, smatra se uobičajenim i žene nastavljaju dalje – ranjene, krvare ali idu. Ili su žene ovde rezilijentnije zbog stalne borbe za život… Ne znam.
Još jedna stvar koja prevazilazi kulturu, a koja je ostala ogoljena ovim događajima je to koliko je grupa od 50 muškaraca koji su identifikovani sa snimaka (a bilo ih je više od toga) i osuđeni, nasumična i nekako obična – komšija, vatrogasac, klinac od 22 godine iz susednog grada, porodični ljudi, samci, mladi, stari… Muški svet koji srećemo svakodnevno. Bar na tren je postalo jasno koliko je svet opasniji za žene, i koliko više moramo da se bavimo sopstvenom bezbednošću nego muškarci, jer niko drugi neće, naročito ne sistem. Samo čitanje presude koje je na kraju predstave traje i traje i traje, a čitaju se samo imena osuđenih i dužina zatvorske kazne.
Iako se institucionalno nije mnogo promenilo, pre i posle ovog procesa, mislim da je to bio jedan veliki motivator i inspriracija ženama da prestanu da se stide što su preživele nasilje, i da otvorenije pričaju o tome i posledicama koje je ostavilo na njih i njihove živote. Ako odlučite da gledate svakako je vredno i pišite kako ste vi doživeli sve to. Ako ste sami preživeli seksualno nasilje ma kog stepena, predstava bi mogla da bude ozbiljan triger pa budite oprezni i nežni prema sebi ako rešite da je gledate.