Nekada davno, pre mnogo godina, zajednica je bila osnovni način da preživimo. Međutim, sada nam zajednica nije potrebna da preživimo, civilizovali smo svet tako da možemo da preživimo sami, i to i radimo.
Išli smo od zajednica, preko sve manjih grupa, do nuklearnih porodica, i do, sada već priličnog, individualizma. Sada, čak i kada porodica živi zajedno, ljudi postoje svako u svom prostoru, a često i kada su zajedno u prostoru, svako postoji na svojoj društvenoj mreži. Pravi, živi kontakt sveden je na minimum.
Moj utisak je da zajednice u kojima smo davno živeli nisu bile baš dobre, u smislu dozvole za izražavanja svoje individualnosti, življenja svoje sudbine. U zajednici, kao u košnici, svako ima svoju funkciju. Ne možemo mnogo odstupiti od te funkcie zato što zajednica funkcinioše kao organizam. Tu nema baš mnogo biranja šta češ da radiš ili ne, koji je tvoj posao, da li ćeš da se udaš/oženis, da li ćeš da imaš decu ili ne… to nisu stvari oko kojih se moglo odlučivati zato što je zajednica odlučivala za tebe. Tvoj posao je bio da radiš u najboljem interesu zajednice, i često, ne u svom najboljem interesu.
Kako nam je rasla potreba da se samoaktualizujemo i da ostvarimo sebe, mi smo počeli da radimo na tome kroz male i velike revolucije. Bunili smo se kako bi ostvarili to svoje pravo na sopstevni životni put i identitet. I uspeli smo. Ali promena najčešće ima svoje obrasce, i jedan od njih je da je mnogo lakše da znam šta neću, nego šta hoću. A kada samo znam šta neću, ja onda često preteram.
Preterali smo i otišli smo u jedan ekstrem preterane individualizacije. Ovde nam takođe nije dobro, zato što sada neke druge potrebe i neke druge stvari koje su bile lake i koje smo imali u izobilju u zajednici, nisu lako dostupne. Od toga kako odgajamo decu i kako sada nemamo ‘selo’ koje će time da se bavi, preko modela koji su nam potrebni da bismo izgradili rezilijentnost iliti psihološku otpornost, preko ‘tiranije izbora’ (sad možeš bilo šta), preko toga da možemo da podelimo odgovornost za to kako stvari funkcionišu oko nas i da možemo vrlo direktno da utičemo na svet. Nama je zajednica, u smislu uticaja, na nivou države, nemamo neki specijalni doživljaj da možemo da napravimo bilo kakvu promenu, čak ni u lokalnoj samoupravi, osim ako nismo na mestima odlučivanja.
Ostvarivanje kontakta je bilo lakše, poštvanje granica baš i ne (mada nemam utisak da smo mnogo dobri u tome i sada, ali definitivno smo napravili bar fizičke granice). U zajednici su vam ljudi u prostoru jer je to zajednički prostor, sada svako ima svoj. Pošto smo otišli predaleko, sad smo frustrirani zato što smo često sami, imamo ‘epidemiju usamljenosti’ na svim nivoima, teško nam je da se razumemo u individualizaciiji. Zaboravili smo da komuniciramo, kada nam se ne svidja šta neko kaže i kako misli, mi ga odmah otpišemo, više se ne bavimo time, algoritam nam ne prikazuje. Vrlo je lako ‘kenselovovati’ ljude. Oko sebe pravimo mehure koji će potvrđivati našu sliku sveta, što nam onemogućava da živimo punoću ljudskog iskustva na zemlji. Doživljavamo premor i izgaranje, zbog toga što svako radi sve za sebe, retko imamo ljude na koje možemo da se oslonimo. Grupe prijatelja su nam male, sa jednim ili dva prijatelja, ili su mesta oslonca roditelji, braća i sestre, tamo gde porodica funkcioniše dobro. Radimo više nego ikada, iako možda ne radimo mnogo fizički, radimo duže u toku nedelje nego što su ljudi ikad radili, imamo manje odmora nego sto su ljudi ikada imali, fali nam fizičke aktivnosti. Prisutan je i ‘društevno uslovljeni ADHD’, u smislu da smo se navikli na mnogo stimulacije, da nam je stalno potrebno više, da smo se navikli da radimo i da se onda povučemo u tišinu društvenih mreža. To je nažalost mapa ovog sveta, jedno opšte mesto, nešto što je zajedničko velikom broju ljudi.
Ono što je ja mislim jedno od rešenja – da se treba vratiti malo unazad. Da postavimo pitanje ‘kako da pravimo zajednice koje će biti hraneće za svoje članove? koje neće ugrožavati granice u toj meri? (pošto je neminovno da mi ugrožavamo granice jedni drugima kada smo zajedno, ali da uvek možemo da ih postavimo bez rizika pd napuštanja). Kako da napravimo zajednice u kojima ćemo moći da budemo dobro, da podelimo odgovornost, da vidimo svoj uticaj, da budemo u kontaktu sa ljudima, da uvek ima nekoga sa kim možemo da budemo u kontaktu i da ti kontakti budu duboki, da naša deca, i mi, živimo sa puno različitih modela koji će nam pokazati da i na neki drugi način možemo da rešimo neku situaciju, da možemo da učimo jedni od drugih i kako da budemo dobro zajedno.
I kad nađemo moguće odgovore – da ih sprovedemo u delo.