‘Optoštaj je miomiris koji ljubičica prolije na đon koji je zgazio.’ Mark Tven
Iskrsava mi ovih dana tema oproštaja i opraštanja, u terapiji i u životu.
Ovo je jedan od mojih omiljenih citata na zadatu temu, uvek me gane kad ga pročitam ili kažem nekome, jer mi je slika koju opisuje vrlo živa, bolna i lepa istovremeno.
Elem, kad govorim o oproštaju i o tome da mislim da je bitno da se oprosti, često je prvi odgovor – Neću ili Ne mogu da oprostim, za koje se ispostavi da je ustvari Neću ili Ne mogu da zaboravim. Ta dva nikako nisu isto. Nije dobro zaboravljati svoju ličnu istoriju, naprotiv veći je problem ako zaboravljate stvari koje su vam se desile. Pamtiti nije problem, problem je količina energije koju vam odvlače stvari koje su se desile, i koje su samim tim nepromeljive, problem je kad vam to što pamtite određuje kvalitet života, izbore, mogućnosti… u sadašnjem trenutku, kada vas vodi u predrasude, i tako dalje i tako bliže.
Moja ideja oproštaja je da prihvatite da su se neke stvari desile, da je neko napravio izbore koji su vas boleli i da prestanete da želite da to promenite. Jer, ono što je najčešće iza neopraštanja, je da će promena da se desi kada ‘on/a/i’ priznaju krivicu, kažu da ste u pravu, shvate šta su uradili, kažu Izvini… To nikako ne menja ono što se desilo, što ste preživeli, a nastavlja da njima u ruke stavlja moć da naprave da vama bude dobro nekom svojom akcijom.
Oproštaj je preuzimanje moći nazad i završava se time što znate šta vam se desilo, ko ste vi posle toga i ne dozvoljavate da vam prošlost oduzima energiju od življenja danas i sutra.
Oproštaj ne oslobađa njih odgovornosti, oslobađa vas lanaca koji vuku nazad i omogućava da živite ne saplićući se stalno o tuđe greške.