Pre nekoliko godina sam imala sreću da učestvujem na jednodnevnom zen povlačenju. Čitavo iskustvo je bilo intersantno, ako imate prilike učestvujte. Jedna od stvari koja je ostala sa mnom godinama kasnije je zen princip naplaćivanja ‘Ništa nije besplatno. Ništa nema fiksnu cenu.’ (‘Nothing is free. Nothing has a fixed price.’) Ovo bi značilo da nije u redu da dobijete nešto ni za šta (čak ni u zen-budističkom manastiru), ali da je cena određena Vašim mogućnostima, a ne vrednošću onoga što plaćate. I tada mi je, a i sada mi ta ideja deluje smisleno i u velikoj meri se poklapa sa TA idejom da terapeut ima pravo da cenu terapije prilagodi klijentu, njegovim trenutnim okolnostima, dok god postoji jasan dogovor između klijenta i terapeuta koja je cena, koji su razlozi, do kad ta cena važi i koja je dobit koju svako od njih ima u tom periodu. Kapitalistički svet u kome živimo daleko je od zen manastira, pa sprovođenje ovoga nije uvek izvodljivo, a ja bih volela da dam realnu sliku onoga što možete očekivati kao cenu seanse kad odete kod psihoterapeuta ili savetnika u ovom trenutku u Srbiji.
Prva stvar koje bi bilo dobro da budete svesni je šta ustvari plaćate, odnosno šta mi uzimamo u obzir kada formiramo cene. Kao što sam pisala u prethodnom postu, da bi nekog mogli zvati savetnikom ili terapeutom on mora završiti između 2 i 8 godina dodatne edukacije, cena svake godine se, u zavisnosti od škole, kreće između 1000 i 2500 evra. I to se ne završava sa položenim ispitom i dobijenim zvanjem. Odgovoran terapeut će nastaviti sa usavršavanjem (mada, verovatno, ne u istom obimu) jer će uvek postojati nešto novo da se sazna i otkrije o ljudima i o načinima na koje se može podržati njihova promena i razvoj. Ovo podrazumeva stalno ulaganje u kongrese, seminare, novu literaturu… Pored toga terapeut (i po položenom ispitu) ima povremeno potrebu za supervizijom (čija je cena po satu 50 do 80 evra) i za ličnom terapijom.
Terapeut je dužan da obezbedi prijatan prostor za rad i funkcionalno i estetski. Prostor u kome ćete se oboje osećati udobno i zaštićeno. Taj prostor, bilo stan ili lokal, se najčešće iznajmljuje. Pored prostora neke terapije, poput terapije igrom, zahtevaju rekvizite (igračke, pesak, kreativne i edukativne materjale…) koji se habaju i zahtevaju, manje ili više, stalno obnavljanje.
Porezi i doprinosi koji se plaćaju na mesečnom nivou, zavise od mnogo različitih faktora, ali trenutno nisu manji od oko 30000 dinara, a mogu biti veći, naročito u bogatijim sredinama (kao što su gradovi)
I možda najznačajnija stvar koju plaćate – terapeutovo vreme. Erik Bern, tvorac transakcione analize, je pisao o tome kako terapeut na početku svake seanse treba da sebi postavi nekoliko pitanja, prvo od njih je – ‘Zašto sam ovde, a ne negde drugo?’ Drugim rečima – koji su moji razlozi da provedem vreme ovde, sa ovom osobom ili grupom, umesto da ga provedem na bilo koji drugi način koji mi je dostupan. I mislim da iskren odgovor uvek uključuje i novac koji zarađujem, ali ako je to jedina dobit koju terapeut ima, možda je vreme da razmisli o alternativnim karijerama. Moj je utisak da se ovaj posao ne može raditi dobro, i ne može raditi dugi niz godina ako je novac jedini motiv.
Tu su još i neki tehnički detalji – koliko traje susret, da li je vidjanje individualno, u paru, porodično, grupno, koliko je očekivano trajanje tretmana i slično.
I tako dođosmo do cena… Raspon je ogroman od 3000 dinara do 100 evra po seansi. Najčešće ćete nabasati na cene od 3000 do 6000 dinara (u Nišu, u Beogradu je najčešća cena 40 do 70 evra). Najčešće cene za rad u grupi (6 do 10 članova) su od 2000 do 3500 dinara. Terapeuti koji seansu naplaćuju 70 do 100 evra to opravdavaju jako kratkim i efikasnim tretmanom i ogromnim iskustvom. Terapeuti u superviziji tipično naplaćuju nešto manje od uobičajenih cena, jer je deo njihove dobiti prikupljanje potrebnog iskustva za izlazak na ispit.
Da se vratim na onaj princip sa početka… Različite terapije imaju manje ili više kruta pravila vezana za plaćanje. U transakcionoj analizi, cena može da bude predmet pregovora. Cena se, kao i način plaćanja, naravno jasno ugovara na početku, uglavnom tako što je terapeut predloži a klijent prihvata ili ne, uz napomenu da se o ceni može pregovarati. Na primer dešava se da se klijentu u toku trajanja terapije promene životne okolnosti (izgubi posao, on ili neko njemu blizak se razboli, organizuje svadbu, umesto planirane jedne, dobije dve bebe…) i nastavak terapije bude doveden u pitanje iz isključivo materjalnih razloga, a u trenutku koji je često vrlo stresan. Meni je to trenutak za pregovaranje o ceni, radije nego za pravljenje pauze ili prekid rada. Ono o čemu pregovaramo je koja je cena prihvatljiva klijentu i meni i za koji vremenski period mu je potrebno da bude tako, a za koji vremenski period ja mogu da prihvatim da ostane tako, pre nego što se vratimo na ranije dogovorenu cenu. Pregovaranje o ceni bi trebalo da inicira klijent, dok bi od terapeuta trebalo da očekujete da se pridržava dogovorene cene i da je ne povećava u toku terapije. Naravno, ako ste na terapiji više godina možete da očekujete manje promene u ceni, koje su vezane za godišnju inflaciju, ali zato se veliki broj terapeuta, kada dogovara cenu, vezuje za evro pa cena ostaje dosledna.
I na kraju, etički kodeksi koje prihvatamo, uglavnom propisuju da terapeut ima obavezu da volontira (da radi besplatno ili po značajno nižim cenama) neki deo svog vremena u cilju podrške zajednici u kojoj živi. Tako da povremeno možete naći besplatnu psihoterapiju ili savetovanje. Svakome od nas je ostavljeno da sam izabere na koji način i kome želi da donira svoje vreme. Tako da vredi raspitati se šta vam je dostupno od ovakvih usluga, naročito ako ste deo neke od osetljivih grupa, kao što su mladi, LGBT osobe, osobe sa invaliditetom, samohrani roditelji… Ljudi kojima je neophodna dodatna podrška, a koji najčešće zbog situacije u kojoj se nalaze ne mogu sebi priuštiti, u našoj zemlji još uvek, luksuz psihoterapije i savetovanja.