Imala sam zadovoljstvo da na Ljetnoj školi TA u Zadru, koju je organizovala UTA u saradnji sa EATAom, održim plenearno predavanje na temu Ekološke dekonfuzije. U pripremi tog predavanja ja sam krenula sa jednom idejom i završila na nekom drugom mestu, no predavanje je bilo prilično dobro prihvaćeno, što sam ja doživela kao TA potvrdu da prenesene ideje imaju smisla i kao poziv da ih podelim sa vama na ovaj način. Tekst ne pokriva sve sto je rečeno, živa reč je malo drugačija od napisane, na kraju kraju krajeva morali ste da budete tamo za potpuni doživljaj i emociju koja u smo podelili tog oktobarskog popodneva negde na Jadranu.
Odlučila sam da vam ispričam jednu priču ovog popodneva i da prateći heroinu te priče zajedno pratimo proces dekonfuzije koji se desio kroz njen kontakt sa prirodom. Naizmenično sa događajima u priči uvodiću koncepte TA, eko TA, spiritualne TA da bismo mogli da zajedno konceptualizujemo šta se u tom njenom procesu dešavalo. Za one entuzijaštične, slajdovi nude i plejlistu samo zato što sve što se u mojoj glavi dešava ima soundtrack.
Izabrala sam da organizujem svoje predavanje kroz priču, delom i zato što to priče lepo opisuju način organizovanja procesa kroz tri faze inicijacije – separaciju, transformaciju i povratak. Proces inicijacije je jedan od najstarijih načina organizacije i planiranja tretmana koji podrazumeva da krećemo iz poznatog u kome postoji neki izazov, problem, kriza koji da bismo rešili moramo da steknemo nove veštine, naučimo nove načine, ostvarimo uvide… Da bi to bilo moguće moramo da odlučimo da napustimo poznato, da se odvojimo od postojećeg i krenemo u nepoznato. Transformacija se dešava u liminalnom prostoru, ni tu ni tamo, gde nismo ono što smo bili ali još uvek nismo novi. U liminalnim prostorima svašta je moguće, oni su mesta potencijala i neizvesnosti. Kada se transformacija desi i junak/inja osvoji svoje ‘blago’ put se ne završava, već nastavlja unazad. Da bi promena bila kompletna moramo se vratiti u poznato promenjeni. Svojoj zajednici dolazimo sa darovima koje smo osvojili.
Ne tako davno, ali jako daleko. Iza sedam gora i preko sedam reka, daleko od svakog mora, na mestu gde su velovi između svetova tanki, podno brda na kome još uvek u proleće možete da vidite Rusalke kako plešu i pletu venčiće za kosu da zaštite sebe i svoje vodene domove, živela je jedna sredovečna žena. Sredovečne žene su retko heroine priča, tako da je ova naša i zbog toga posebna, zvaćemo je Maja. U trenutku kada naša priča počinje i kada je srećemo ona je majka troje dece, uposlena je kao isceliteljka u svom selu i sprema se da položi važan završni ispit za iscelitelje. Mnogo radi i u toku nedelje joj se na pragu pojavi čak i do 50 ljudi kojima je potrebna njena pomoć. Ima partnera koga jako voli, ali koji je celu prošlu godinu bolovao posle ozbiljne povrede koju je doživeo u polju, Vrač nije bio siguran da li će uopšte da preživi. Pošto je ipak preživeo, celu godinu su čekali da li će da se vrati sebi ili će zauvek biti neko drugi.
Jasno nam je kad gledamo sa strane da Maja nije i ne može biti dobro, no Maja to ne zna. Često je naravno umorna, što nije čudno, ali nastavlja da bude vrlo funkcionalna. Svi važeći parametri koje spoljašnja sredina zahteva su ispunjeni. Primetiću ovde da Maja nije u konfuziji – sve je jasno kao što to može biti kada je neko živi svoj limitirajući skript. Njoj je ‘sve’ jasno, zna da je u disocijaciji koja joj omogućava funkcionalnost, kao mnogo puta do sad. Nema dilemu da li je to dobro, potrebno, i jedini način da živi u tom trenutku. Ranije uspostavljeni skriptni mehanizmi rade svoj posao i na puno načina štite masku funkcionalnosti i snage. Identitet je stabilan i podržan kulturološkim roditeljem, normama, u skladu sa očekivanjima okoline i zacementiran. Granice ego stanja su rigidne i Dete gotovo isključeno.
U tom trenutku izdaleka dolazi nepoznata bolest koja zahvate ceo Maji poznati svet. Niko ne zna baš šta je ta bolest, niti kako se leči. Deluje besmisleno jer dok neki od nje umiru, drugi samo kratko budu prehlađeni. Vračevi u kraljevstvu, ali i oni iz drugih zemalja su zbunjenii ne znaju šta da rade tako da kralj odlučuje da svi moraju da ostanu u svojim kućama i svi poslovi su obustavljeni, dok se ne nađe neko rešenje ili bar dok se ne sazna više. Naša junakinja mora da zaustavi svoje aktivnosti i kontakte osim onih sa porodicom. Sedeći u mestu ona shvata da joj je posle nekog vremena dobro, opuštena je, odmorna, provodi vreme u dvorištu sa decom, partnerom i njihovim životinjama. Prvi put od kako je postala isceliteljka shvata koliko joj je malo potrebno za život, koliko je puno žrtvovala.
Počinje da se pita da li to što radi ima smisla, da li pomaže zapravo ljudima ili pomaže sistemu koji nije napravljen za te ljude. Sistemu koji nije human, šta više aktivno dehumanizuje svoje ‘delove’. Da li svojim radom omogućava ljudima da ostanu u začaranom krugu patnje koji mogu bolje i duže da podnose bez ‘pucanja’? Iako je ovo duboko uzdrmalo i nastavljalo da je muči ona je nastavila da sprema ispit i da radi. Njeno uznemirenje se ogleda i u stanju sveta oko nje ljudi se dele na ‘nas i njih’, ljudi koji joj dolaze su već dugo uplašeni, tužni i izgubljeni jer nemaju dovoljno ljudi oko sebe. U svemu tome, posle dugo vremena iscelitelji su uspeli da se skupe kad je postalo dovoljno bezbedno i Maja je položila ispit. Ovo je još više uzdrmalo, shvata da ne zna ko je sada jer pored olakšanja i radosti oseća usamljenost i gubitak. Ona shvata da je prestala da bude nešto a još uvek nije postala nešto drugo.
U ovom trenutku kako možete da primetite naša junakinja jeste u konfuziji. I to je jedan aspekt konfuzije koji retko uzimamo u obzir – konfuzija može da znači i to da je skript uzdrman, da se identitet menja – u tom smislu trenutak konfuzije nam nudi priliku da iz nje izađemo veći, odnosno da idemo u rast. Ovu vrstu konfuzije možemo da predstavimo propustljivim granicama. Kao da se otvore kapije između ego stanja I sadržaj se pomeša. Ovaj jako bolan proces u kome je odgovor na pitanje ‘Ko sam ja?’ U stalnoj promeni ili nedostupan, karakterističan je za poremećaje ličnosti, reakcije na traumu, ali za razvojne krize. Podsetnik nama da možemo da iskoristimo vrtoglavicu da posle nje jasnije mislimo i idemo dalje.
Sudbina je jednog dana dovela Maji dok je sedela na pragu svoje kuće pticu narandžastog stomaka i pametnih očiju. Ptica je pitala kako je pa joj je Maja sve ispričala, ne znajući zašto. Ptica nije izgledala naročito mudra, niti jaka. Ali je, ispostavlja bila strpljiva. Pošto je saslušala, prenela joj je da je od nekih putnika čula da dolaze učitelji iscelitelji koji su otkrili nešto i sada putuju i podučavaju ljude tom svom otkriću, te da ima utisak da bi to Maji baš koristilo. Iako je rešila da neće ništa da uči neko vreme, Maja je odlučila da ode gde joj je ptica rekla. I to je bilo dobro jer je čula neke divne stvari koje su je inspirisale. Pitala je putujuće učitelje da li bi mogla da nauči više o novom načinu isceljivanja. Oni su se složili, rekli su da će morati da radi neke zadatke, da oni mogu da je vode jedan deo puta i da će deo puta morati sama.
Kada smo u razvojnoj konfuziji jako je bitno da smo u stanju da slušamo glasove sitnih životinja u bajkama, jer one predstavljaju našu intuiciju odnosno Malog Profesora koji nas gurka u pravcu koji otvara nove mogućnosti. Ono što je bitno je da Odrasli ima dovoljno energije da uradi nešto povodom toga – posluša podkast, napiše mejl, krene na put… I dovoljno hrabrosti da se upusti u nešto čemu ne zna ishod.
Zadaci koje je naša heroina dobila su bili iznenađijuće jednostavni, no nisu bili laki. Podrazumevali su da stalno napušta udobne utabane puteve, da se vraća stvarima koje je uznemiravaju, da osluškuje i traži glasove onih koji nemaju glas. Dok je radila to sedela je često ispod jednog drveta oraha. Po suncu, po snegu, vetru i kiši. I posle nekog vremena je osetila duboko prepoznavanje, shvatila je – ‘Ovaj Orah je moj prijatelj. I oslonac.’ Milisekundu posle te svesti postala je svesna i ogromnog straha za Orah, za to kako će ona ako se njemu nešto desi. Što je naravno besmisleno, iracionalno jer će on gotovo sigurno stajati na istom mestu dugo pošto nje ne bude bilo. Ne baš racionalan je bila i njena žela da se udalji od njega i fizički i emotivno.
No, pošto je još uvek učila morala je da mu se vraća i tako je shvatila da je strah duboko uzidan u temelj svih njenih odnosa i svake ljubavi. Mogla je da dozvoli da je ovo porazi i da se vrati kući, ali je ipak odlučila da nastavi da sedi naslonjena na Orah. Uspela je u tom sedenju da vidi kako život jednostavno teče za i kroz jedno drvo. Ono ne pravi razliku, za njega sve je vrlo jasno deo jednog sveta. U kontaktu sa njim je shvatila da nema veze na kom si mestu i sa kim – sve što postoji jeste manifestacija jedne Prirode na nebrojeno puno načina. I Orah, i Maja, i grlice koje su odlučile da iznad nje naprave gnezdo. Zato što je mogla da ovo doživi kao istinu ono što je u njoj dugo bilo zaleđeno, sada je moglo da poteče.
Priča je na vrhuncu, naša junakinja je rešila stari problem na novi način uz pomoć svog prilatelja Oraha (i dugogodišnjeg rada na sebi). Kroz kontakt sa Orahom ona je uspela da dođe u kontakt sa onim što Mjurijel Džejms naziva ‘unutrašnje jezgro,’ ono je dom spiritualnog selfa. Ono je deo ličnog selfa, ali istovremeno i deo univerzalnog selfa jer je zajedničko svim bićima. Unutrašnje jezgro je u središtu bića osobe, bilo da ga je ona svesna ili ne, otvorena za njegovu snagu ili ne.
U njemu kao duboke podvodne struje 6 univerzalnih nagona nose energiju. Drugim rečima mogli bismo da ih sagledavamo kao 6 različitih manifestacija fizisa. Nagon da živimo je najosnovniji od njih, vraća nam se sa nadom nasuprot očaju. Nagon da budemo slobodni- sloboda je prva borba za život, ona je lična želja i univerzalni krik. Nagon da doživimo nešto novo i da ga analiziramo – radoznalost i istraživanje. Nagon da donesemo odluke kako da budemo i kako da radimo. Nagon za autentičnim odnosima pokret ka drugima. Nagon da spoznamo spiritualnu dimenziju i doživimo transcedenciju – energija da posegnemo za onim što je iznad, da pustimo i da se držimo, da budemo prazni i ispunjeni. Bez obzira na to kako su ovi nagoni jaki, oni mogu, poput slavine da budu otvoreni i zatvoreni.
Duboko promenjena, naša junakinja prelazi put nazad ovoga puta prelazi prag istog mesta sa darovima za svoju zajednicu.
Osnovni od njih je da se udaljila od svog hamletovskog preispitivanja i konačno bila spremna da sa lakoćom radi stvari – oslobađa vreme, da piše, da pravi kontakte i zajednice žena, da slika, hekla i veze, da sadi cveće, da putuje, da počne da podučava mlade iscelitelje, da stalno bude svesna lepote sveta. Dar sa kojim se vratila takođe je da nije mogla da ne oseća bol sveta – bol posečenog drveća, zatvorenih i zatrovanih voda, ljudi u ratovima, onih koji su gladni. Ne naročito udoban dar, no jako bitan za iscelitelje, zar ne? Dar da mogu da drže na istom mestu unutar sebe blistavost sveta i njegov mrak.
Daleko od toga da ovakve posledice nisu moguće kroz tradicionalan rad u psihoterapijskoj sobi. No moje je iskustvo da takav rad zahteva mnoooooogo vremena, naročito kad nema utelovljenosti procesa. Kroz rad sa prirodom mi – na jednostavan način jačamo Odraslog prosto zato što je neophodno konstantno procenjivati situaciju koliko je klizavo, koliko je duboko, jel dosta… priroda nas uzemljuje u ovde-i- sada bez napora, nudi nam puno različitih načina za samoregulaciju i regulaciju u kontaktu kroz boje, teksture. Priroda modeluje integraciju, sve što je u njoj je deo nje, dobro loše ružno i lepo – uči nas kako da integrišemo promene i delove koji nekad nisu baš željeni. Dakle, u saradnji sa prirodom dekonfuzija postaje proces integracije i prihvatanja onoga što jeste. Priroda nas obuhvata tako da radimo vrlo mekano. Priroda dozvoljava slobodu kompleksnosti, uvek smo na dobrom mestu i u dobro vreme, bez obzira da li nam je i koliko udobno. Hvala vam.
Nadam se da vam se sviđa i da može da bude vam korisno. Ako imate neke ideje ili pitanja pišite mi radujem se da ih čujem i da možemo da pokrenemo razgovor o ovim temama.