Ideja da pišem o ovome vezana je za moju trenutnu lokaciju – soba 1, Očna klinika KC Niš. Mislim da može biti neke koristi od ovog trenutno vrlo živog iskustva za neke od vas koji će se, nažalost, naći u sličnoj situaciji – da pripreme dete za boravak u bolnici i operaciju, kad realno nema mnogo vremena za pripremu. Uz to, mislim da je važno da naglasim, da vam ne nudim univerzalno rešenje nego jedno iskustvo i neke ideje.
Ova konkretna, naša, situacija počela je danima ranije kada je moja najmlađa ćerka (5 godina) povredila oko. Par dana oporavak je išao dobro, a onda su se stvari promenile pa je krenulo na gore i rečeno nam je da će morati da je operišu – sutra. Ovo nije razvoj situacije koji planiramo, mada nam je kao roditeljima često jedan od mračnih scenarija kojima se ili mučimo zamišljajući ih ili ih sklanjamo i ne dozvoljavamo da dobace do svesnog. Kad se suočimo sa tim mislim da je bitno nekoliko stvari da situacija bude lakša i njima i nama. Neke od njih su u našoj moći, a neke od njih van našeg uticaja.
Prva, velika stvar je način na koji su nas primili lekari, sestre i tehničari na Očnoj klinici u Nišu – otvoreno, sa prihvatanjem i strpljenjem za petogodišnjakinju (koja nije nužno raspoložena za saradnju), i jednom autentičnom brigom za nju pre svega, a onda i sa jasnim informacijama za mene o tome šta se dešava i šta će se dešavati, koji su potencijalni scenariji i dobri i loši – ovo je omogućilo da obe krenemo u ovaj poduhvat sa mesta poverenja i sigurnosti u dobru nameru i volju onih koji za nas treba da se pobrinu. Ovo je dobra varijanta onoga na šta u velikoj meri ne možete da utičete. Donekle jeste bitno kako se vi ponašate, jeste li smireni, da li se napadate ili se branite, jeste li u stanju da čujete šta vam kažu… ali to je samo donekle, kažem. Svako od nas je odgovoran za svoje postupke bez obzira kako se drugi ponašaju.
Poverenje je jedan od preduslova za relativnu smirenost i roditelja i deteta. Ovo poverenje za neke ljude postoji u startu, jer se veruje instituciji ili zvanju – ‘bolnica’ ili ‘doktor’ su reči koje čine da verujemo u stručnost i dobronamernost i bez drugih informacija – ili su to nekad bile. Nažalost višedecenijski raspad različitih sistema u ovoj zemlji je doveo do toga da najveći broj ljudi bude nepoverljivo prema ovim institucijama, nisu čak ni neutralni nego baš otvoreno nepoverljivi. Kada roditelji nemaju poverenja u lekara ili instituciju, deca to znaju, odnosno osećaju i to pojačava njihov strah. Ono što nije u vašoj moći je kako će vas neko drugi tretirati, gotovo je sigurno da ćete naići na lekare ili sestre koji će biti neprijatni prema vama, prema detetu ili prema svojim kolegama, da će biti onih koji neće da razgovaraju sa vama tako da ih razumete, koji će da budu ljuti na vas što pitate ‘gluposti’ i slično, ali ćete naići i na one koji dolaze sa mesta brige, zainteresovanosti, poštovanja, uvažavanja… ono na šta možete da utičete je kako ćete vi da uđete u situaciju – što ne mora biti sa poverenjem, ali je dobro da bar budete neutralni i da dozvolite da iskustvo koje imate (ne neko koje ste imali, ili koje je neko drugi imao) formira vaše mišljenje o osobi sa kojom ste u kontaktu umesto da ulećete s predrasudama. Ako nemate poverenja, tražite drugo mišljenje. Ali najčešće nema razloga da pravite frku, da vičete na lekare ili sestre i slično, to ništa ne pomaže dete se dodatno uznemirava i pre dobije utisak da ste bespomoćni što pojačava nesigurnost jer ste mu vi izvor zaštite.
Ono što nije vezano za kratkoročnu pripremu, već je emotivno-vaspitna priprema za ovakve situacije, a na koje kao roditelji imate uticaja je – da je vaš odnos sa detetom odnos ljubavi i poverenja i da je dete u stanju da toleriše frustraciju.
Odnos ljubavi i poverenja podrazumeva da ste vi svom detetu izvor sigurnosti. Kao takvi vi ste u stanju da obezbedite da se dete oseća zaštićeno, zbrinuto i voljeno. Ovo omogućava detetu da bude relativno smireno ili da bar može da se umiri u kontaktu sa vama posle strašnog iskustva. Građenje ovakvih odnosa je celoživotni proces, koji zahteva od roditelja različite sposobnosti i načine reagovanja u različitim fazama razvoja i biće značajan resurs ili značajna prepreka (ako nije izgrađen) u velikom broju situacija koje zahtevaju adaptaciju na nove uslove, naročito kad su uslovi nepovoljni. To je dobra investicija roditeljevanja, ako niste ili imate utisak da u odnosu nešto ne štima, vreme je da počnete da investirate više u to nego u neke druge stvari.
Što se tiče trpljenja frustracije… odlasci kod lekara uglavnom nisu prijatni, a kad ste se povredili ništa nije prijatno, a kamoli da vam neko čačka to gde vas boli – a to je neminovan deo procesa. Ne mislim naravno da treba od dece da pravimo Spartance, samo da je potrebno da su naučili da neće uvek biti po njihovom, da veruju roditeljima da neće od njih tražiti da se izlože nepotrebnom bolu i frustraciji samo da bi demonstrirali svoju moć, ali da takođe neće odustati od nekih za dete neprijatnih iskustava koje su za njegovo/njeno dobro, i da ih neće ostaviti u tom iskustvu same bez obzira na bilo šta, na primer na to koliko roditelja sve to frustrira. A frustriraće – dete u bolu, koje plače i onda plače jače, i onda ne da da ga pogledaju, pipnu (što su sasvim normalne reakcije),vaša potreba da ga zaštitite od tog invazivnog tretmana i istovremeno znanje o tome da je to jedini način da zapravo situacija krene na bolje. Dete mora da ima poverenje da vi možete da podnesete, da bi ono moglo da podnese.
E, sad od trenutnih stvari – detetu je neophodno reći istinu. Ne – idemo da prošetamo, nego – idemo u bolnicu. Što? Doktori će da te operišu. Šta to znači? Moraće da ti izvade nešto iz oka da bi ponovo mogla da vidiš. Kako? Znam da će prvo da ti daju injekciju da se uspavaš, onda će da te stave na specijalan krevet i onda će svojim alatom da ti poprave oko. Kako? Ne znam, to znaju samo doktori. Jel to boli? Tada ne, ali mislim da će malo da te boli kad se probudiš. Jel ćeš ti da budeš tu? Biću sa tobom dok se ne uspavaš, posle toga će da me pozovu kad se probudiš. Hoću da ti budeš sa mnom! Znam, ali to nije moguće, biću sa tobom koliko god mogu… Istina nije nužno udobna, niti umirujuća, kao laž, ali vam na duge staze čuva odnos sa detetom. Jasno i mirno izrečena istina čini da dete bude pripremljeno umesto da se šokira kad ga umesto u park dovedete u bolnicu. Ono što sebi tako kupite je samo trenutni mir, po cenu kasnijeg jačeg uznemirenja i povrede odnosa jer sada dete ne može da vam veruje kad kažete ovo neće da te boli ili doktor će samo da pogleda. Laganje se ne isplati, ni vama ni njima.
U minimalne stvari spakujete tešilicu ako je dete ima (lutku, jastuk, ćebence sa kojim spava) i nekoliko igračaka kojima ćete moći da se igrate dok čekate i dok se oporavljate (u ovom kontekstu telefon nije igračka, nego sredstvo komunikacije). Dete će da kroz igru komunicira sa vama kako mu je i da obezbedi sebi šta mu je potrebno. Dobre igračke su superheroji, magična bića i ljudi ili životinje (moj izbor su bile barbika (koju je skoro dobila pa se sa njom intenzivno igra), figurice majstor Tigrice i jednoroga i mali plšani meda). Oni će da omoguće pravljenje mini predstava ili igranje uloga kada vam je kretanje ograničeno na krevet. Najčešće će se dete pre intervencije igrati agresivnih igara, udaranja, tuče, povređivanja, bacanja… između likova, što je sasvim u redu, naravno. Agresivna igra je tu da dete dođe u kontakt sa svojom moći i da smanji strah i anksioznost koje su prirodna reakcija na ove situacije. Dok posle, može da se igra lečenja, brižnih igara i kako bude bolje, prijaće da mu čitate nešto što voli, da boji, crta, igra na slovo na slovo, karte, xo… Ovo sve zapravo omogućava detetu da na svoj način obradi situaciju.
Telefon i igrice ili video na njemu, mogu naravno da umire dete, ali ne idu dalje od toga. Igra zapravo pomaže da obradi svoj emotivni doživljaj i uz to da se ojača veza sa vama, jer se kroz igru i povezujemo.
I na kraju, kada ste sa detetom u bolnici, to znači da ste u službi tog deteta, što pak znači da će vaše elementarne potrebe da budu zanemarene na neko vreme. Bitno je da možete da prihvatite da niste bitni, neko vreme. Razvojno (iz ugla transakcione analize) vraćamo se u razvojnu fazu ‘bića’, kada su roditelj i beba u simbiozi te roditelj vrši najveći broj funkcija za dete, i to je u redu. Ali znači da će da vam treba dosta strpljenja. I da će i vama trebati neko vreme za oporavak kada se frka završi, da vi možete da se pobrinete za sebe (ili dozvolite nekom drugom da se pobrine za vas), obradite svoj doživljaj i date mu smisao.