Maj je bio, u mnogome, težak mesec. Počeo je sa tragedijom, nastavio se previranjima, neslaganjima, onda protestima i, evo, završava se bez odgovora i odgovornosti…
Kao posledica težine, neke stvari su se pokrenule i u okvirima naših zajednica, manjih i većih. Razmišljam dok ispraćam maj, o tome šta smo mogli a nismo, šta možemo, šta nećemo.
Srpska asocijacija za transakcionu analizu – SATA, je organizovala tribinu sa idejom da pričamo o tome kako možemo da učinimo da pravo na bezbedno detinjstvo nije samo fina ideja, nego stvarnost. Govorili smo iz svojih teorijskih modela i iz prakse koju imamo. Marina Banić, Nevena Čalovska, Milan Radovanović i ja smo se složili da ima loših i dobrih vesti, ima onoga što se ne može promeniti (to je ono što je u prošlosti) i onoga što možemo promeniti (to je ono što je sada i što dolazi) ako se usudimo da delamo smisleno i dugoročno,umesto da na brzinu pokušamo da rešimo/pokrijemo ono što se desilo.
Bilo je interesantno iskustvo govoriti sa onima od kojih sam učila posao koji radim. Bilo je sjajno da se podsetimo kakvu realnu moć imamo, kao roditelji, nastavnici, psiholozi, terapeuti, kao ljudi… u trenutku kada bespomoćnost deluje kao jedina opcija.
Dozvoliti sebi da osetite svoj strah, svoju ljutnju, svoju tugu, a ne dozvoliti da vas preplave, parališu, skrhaju nego da vas umesto toga pokrenu na akciju da zaštitite ono što je ugroženo (bilo deo sebe ili svojih zajednica) je zadatak koji nam je dat i čije će rešavanje da odredi u kom pravcu naše društvo ide dalje.
Jako sam zahvalna što sam deo ove priče i što ova priča, profesionalna i ljudska postoji.