Razmišljala sam danas o tome koliko bi nam bilo lakše da se nosimo sa svojom i tuđom decom kada bi ih posmatrali i prema njima se odnosili kao da su osobe. Kompletne, vredne, cele bez obzira na to koliko su male. Imam utisak da im, pošto ih doživljavamo kao da su u nastajanju i formiranju (što oni svakako jesu), ne dajemo pravo na neke stvari na primer da imaju mišljenje, da hoće ili neće, da biraju svoj put… na račun toga da ne znaju. Mislim, stvarno! Ja znam toliko odraslih što ne znaju, pa niko ne dovodi u pitanje to da li su osobe ili nisu.
Kad bismo, onako, vrlo progresivno i otvoreno, dozvolili da posmatramo decu i adolescente kao osobe u punom smislu, šta bi se promenilo? Šta bi ste vi promenili ako pogledate stvari kroz taj drugi okvir? Šta bi bilo drugačije da znate da oni jesu osobe, a ne neki polu-zgotovljen proizvod od koga mi treba da napravimo osobe?
Da li biste se drugačije ponašali kad neće da se pozdrave sa nekim vama značajnim ili biste nastavili da ih gurate? Da li biste i dalje tvrdili da znate bolje od njih koju školu žele da upišu ili ne upišu? Da li biste im rekli da su njima bitne aktivnosti i sadržaji ‘gluposti’? Da li biste ih terali da dele igračke ili daju svoje stvari nekome? (…sad kad razmislim o ovome ja bi kljucala ove likove sa nekih televizija, političare i zabavljače a naročito biznismene, da dele svoja bogatstva sa onima koji su u potrebi… treba da poradim na tome, ipak su i oni osobe…) Da li biste im kritikovali partnere ili prijatelje i branili im da ih viđaju? Da li bi se ljutili na njih kad se suprotstave nadređenom siledžiji? Da li biste ih štitili od posledica njihovih postupaka po svaku cenu?
Rekla mi je koleginica skoro, pošto sam joj poverila kako moje dete meni kaže kako neće da uči iako ima kečeve, ‘I šta? Ti ćeš sad to da pustiš?! Uuuu… ja ne bi mogla.’ A ja sam pustila. Delom zato što neću da budem licemer, jer stvarno provodim dane i dane u terapijskoj sobi, sa ljudima koje su roditelji i društvo vaspitali da nikako ne govore – Ne. (naročito bilo kakvom autoritetu), dajući dozvolu, ohrabrujući ih da postave te granice, da se zastupaju i čuvaju… A onda kad meni neko kaže to ne, ja da ‘gazim’, da ne poštujem i otpisujem. I drugim delom zato što, adolescenti naročito, imaju pravo da postave svoje granice, da odlučuju o nekim stvarima, da nauče da te odluke imaju posledice i tome slično.
Ovo naravno ne znači da ne vaspitavate, samo predlažem da kad vaspitavate uzmete u obzir da je preko puta vas osoba, kompletna osoba – iako je još uvek u razvoju, iako intenzivno raste i menja vam se pred očima. Osoba koja ne treba da zaslužuje da je tako vidite i tretirate, i kako kaže čika Ršum, ‘da je volite i razumete’.