(#tbt jedan od najjačih utisaka za mene ove godine jeste bio Konstraktin nastup na izboru za pesmu Evrovizije, tekst je bio moja reakcija na to)
Interesantna mi je priča koja se napravila oko izbora Konstraktine pesme da nas predstavlja na Evroviziji. ‘In corpore sano’ je, ispostavlja se, izazvala gomilu reakcija raznoraznih. I zapravo hoću da pričam sa vama o tome kako se to dogodilo i kako to da je teško ostati bez reakcije na tu pesmu.
Da se odma’ odredim, Konstrakta je meni lično jako draga. Delom zato što je doživljavam kao vrlo iskreno i autentično prisustvo u medijskom i socijalnom prostoru koji ‘zahteva’ foliranje. Delom zato što njene pesme često govore o mentalnom zdravlju i različitim fenomenima vezanim za njega. Ako ne slušate Zemlju gruva pesme kao ‘Jednom je sada’, ‘Mama’, ‘Tuga’, ‘Đango’ imaju ove teme (a nisu na njih ograničene), kao i Konstraktine solo – ‘Žvake’, ‘Neam šamana’ i sada ‘Triptih’. Ja sam dakle totalni fan i totalno nestručna da komentarišem umetničku vrednost ili kvalitet, van toga da za mene ona i njen rad imaju veliku vrednost i osećam se prepoznato i viđeno kad je slušam, nekako znam da nisam sama – Hvala Ana!
Ono što hoću da komentarišem je društveni fenomen koji su ta 3 minuta nastupa i ‘bezazlena’ pesma izazvali. I kako ja o tome mislim.
Ako ste ikad čitali nešto o transakcionoj analizi, ili bar onom delu koji je jako popularan, poznat vam je termin ‘psihološke igre’. Igra je niz prepoznatljivih, ponavljajućih razmena između 2 ili više aktera, koje se završavaju tako što se na kraju svi osećaju loše i potvrđuju svoja uverenja o sebi, drugima i svetu. Igre mogu da budu na prvi, drugi i treći stepen. Kada su na prvom bezopasne su i služe da ispunimo vreme (ne na dobar način, ali svakom svoje), na drugi stepen se završavaju psihološkom povredom, relacionom traumom, dok se igre na treći stepen završavaju ozbiljnom povredom, traumom i obično u instituciji (sudnici, psihijatrijskoj ili opštoj bolnici, zatvoru, mrtvačnici…)
Na globalnom nivou, a i na nivou države i društva, mi smo već neko vreme u igri na treći stepen. Klimatske promene, ekološke katastrofe, izbegličke krize, autoritarni režimi, ratovi… su igre na treći stepen. Reakcije svih igrača u igri su šablonske, predvidive, ponavljaju se iznova i iznova na isti način (zato je istorija učiteljica života, no, ili ona loše podučava ili smo mi loši đaci).
Kakve to veze ima sa Konstraktom? Pa igre se prekidaju i/ili ublažavaju (spuštaju stepen niže) neočekivanim odgovorom nekog od igrača. Neočekivani odgovor mene podseća na montipajtonovski obrt – ogromna noga koja zgazi sve u sobi. Imam utisak da je i Konstraktin nastup imao takav efekat, odnosno da je svesno ili nesvesno bio takav potez u igri – neočekivan.
Neočekivani odgovor ima moć da prekine igru iz relativno prostog razloga – zbog šablonskog karaktera igre mi ne razmišljamo o svojim potezima samo ih ponavljamo do konačne ‘katastrofe’. Neočekivani odgovor prekida šablon i onda moramo zapravo da smislimo šta ćemo dalje. U transakcionoj terminologiji – neočekivani odgovor poziva našeg Odraslog (deo ličnosti koji misli racionalno, procenjuje opcije, traži rešenja). I tako – kada se Konstrakta pojavila iza limenog lavora, sasvim mirno perući ruke i vrlo hrabro nam pokazujući svoj tok misli delom dubok, delom šaljiv, delom trivijalan, tretirajući nas kao misleća i osećajuća bića koja su u istom sosu, bez podilaženja ili nadmenosti. Ponudila nam je umetnost i iskrenost tamo gde očekujemo zabavu. I to je zahtevalo da se prilagodimo da bismo mogli da napravimo smisao od toga. I to je bilo tako jako, da je u 24 sata, od nekoga sa minimalnim šansama, postala favoritkinja i na kraju i pobednica.
Ako ste gledali reakcije stranaca na ovu pesmu prva stvar koju osveste je zbunjenost. Šta je ovo? Šta se dešava? Kakve veze Megan Markl ima sa bilo čim? Zašto pere ruke? Kad se susretnemo sa nekom ‘besmislicom’ naša ličnost se iz petnih žila napne da od nje napravi smisao, da upakuje i posloži. Tu već ispadamo iz igre – jer mislimo na nove načine u staroj situaciji i ona postaje nova. Dr Sjus je govorio ‘Volim besmislice, one probude um.’
Kakav smisao napravimo je naravno do nas. Neki su čuli kritiku zdravstvenog sistema, neki kritiku društva u kome je zdravlje bitno jer znači da si lepa, neki isticanje značaja mentalnog zdravlja, neki prozivanje farmako-mafije, neki poziv da razmisle o stanju svoje slezine… svačega tu ima. No igra je na kratko prekinuta i oseća se jedna drugačija energija. Diskutuje se, slažemo se i ne slažemo ali svakako pričamo. Bar na kratko. Naše je šta ćemo da uradimo nadalje. Kad se suočimo ostaje da nađemo odgovor na pitanje ‘I šta ćemo sad?’
Ja mislim da svakako treba da učinimo umetnost dostupnom na neočekivanim mestima. Ako ništa drugo nismo saznali – umetnost budi energiju, naročito ako je umetnica zdrava.