(Na početku sitna napomena u tekstu su radi jednostavnijeg izražavanja korišćene zamenice i nazivi zanimanja u muškom rodu, ali se odnose podjednako na osobe i profesionalce oba pola)
Izbor psihoterapeuta ili psihološkog savetnika je najčešće, ili bar tako meni deluje, stvar slučaja… Na sreću, pa kom se kako zalomi. Kada se meni neko obrati za jedno ili drugo to je uglavnom po preporuci prijatelja, poznanika, rođaka koji su nekad bili moji klijenti, ili me poznaju, ili su čuli za mene odnekud. Ovo je naravno u redu. E sad, kad potencijalni klijent dobije moj kontakt i odluči da se javi uobičajeno postavlja pitanja vezano za cenu, učestalost vidjanja, mesto i slično. Jako retko se neko interesuje za to šta sam po struci, od kad se bavim psihoterapijom, kojom terapijom se bavim… Moja stručnost se ne dovodi u pitanje, ja sam rekla da sam psihoterapeut i to je to. Ovo je naravno u izvesnoj meri kulturološka stvar ne dovođenja autoriteta u pitanje. Lekarima, profesorima, advokatima, psiholozima… kao da zvanje da određeni imunitet pa njihovu stručnost uzimamo zdravo za gotovo.
I zato, da bi se malo razjasnile stvari vezane za ovu struku i da, nadam se dobijete neku ideju odakle da počnete sa traženjem informacija od svog potencijalnog terapeuta, evo par osnovnih podataka.
Koja je razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta?
Psihijatar je osoba koja je završila medicinski fakultet i specijalizirala psihijatriju. Ako odete u neku zdravstvenu ustanovu zbog psihološkog problema, najverovatnije će Vas uputiti psihijatru. Psihijatar će ispitati koji simptomi su prisutni i na osnovu toga odrediti dijagnozu i terapiju (uglavnom će prepisati lekove) ili će Vas uputiti dalje ako mu je potrebno još informacija da bi imao jasniju sliku pre nego da dijagnozu.
Psiholog je osoba koja je završila studije psihologije, obično na filozofskom fakultetu. U zdravstvenim ustanovama ih možete sresti u savetovalištima, ili kao dijagnostičare kod kojih Vas pošalju da radite testove za potrebe psihijatra, zdravstvenih uverenja, različitih komisija… Zbog tipično malog broja psihologa (isto važi i za psihijatre), a velikog broja pacijenata, retko ćete moći da dobijete uslugu psihotrapije ili psihološkog savetovanja, osim ako niste primljeni u bolnicu ili dnevnu bolnicu. Psihologe osim u zdravstvu možete sresti u centrima za socijalni rad, školama, nekim firmama… na ovim mestima će usluge koje možete da dobijete zavisiti od opisa posla, odnosno toga šta ustanova propisuje kao posao psihologa. U nekim centrima za socijalni rad dostupne su vam usluge psihološkog savetovanja u određenim slučajevima (nasilje u porodici, razvod, problemi u ponašanju deteta…), ali ne u svim.
Psihološki savetnik je psiholog koji je završio dodatnu obuku iz nekog psihoterapijskog modaliteta, obično u trajanju od 2 do 4 godine. Dok je psihotrapeut- psiholog, psihijatar, ili osoba koja je završila fakultet nekog humanističkog pravca (sociolog, socijalni radnik, defektolog, andragog, pedagog…) koji je završio dodatnu obuku u trajanju od 3 do 8 godina iz nekog psihoterapijskog modaliteta, završio obaveze koje njegova škola propisuje i položio finalni ispit posle koga stiče pravo da se zove psihoterapeutom određenog modaliteta. Pre nego što ploži ispit može se zvati terapeutom u superviziji – ovo znači da je još uvek na obuci i da njegov rad nadgleda njegov mentor ili više njih. Mentor će osobi na obuci reći kada može da počne da radi sa klijentima i sa kojim klijentima (uglavnom posle 2 ili 3 godine učenja određenog modaliteta i lične terapije) i odgovoran ke za rad svog supervizanta.
Ovo polje nažalost, gotovo da nije uređeno zakonom, ali ono što zakon propisuje, u ovom trenutku, za oba ova zanimanja u državnoj ili privatnoj praksi je da osoba koja se njima bavi mora imati položen državni ispit pri Ministarstvu zdravlja, što znači da je sposobna da obavlja ove poslove samostalno. Nadležno ministarstvo može da dozvoli da se psiholog koji je položio državni ispit pri nekom drugom ministarstvu (prosvete, rada i socijalnih pitanja…) bavi psihološkim savetovanjem.
I na kraju osoba koja se bavi savetovanjem ili psihoterapijom obavezna je da pripada bar jednom nacionalnom ili internacionalnom profesionalnom udruženju ili asocijaciji, poput Društva psihologa, Srpske Asocijacije za TA, Evrpske Asocijacije Psihoterapeuta i slično, čiji Etički kodeks prihvata i kojoj je odgovoran u slučaju da taj kodeks prekrši.
Nadam se da će Vam ove informacije biti od pomoći ako budete tražili psihoterapeuta ili savetnika. On bi trebalo da može jasno da Vam kaže u kom modalitetu radi, koji mu je status (da li je na obuci ili je završio), kojim udruženjima pripada, da li je položio državni ispit… Naravno bitnije je da Vam osoba koju izaberete odgovara nego da ispunjava sve ove uslove. Ja poznajem neke izuzetne psihoterapeute koji su školski psiholozi i neke izuzetno loše koji rade u zdravstvu. Više bih volela da Vam ovo bude dobra polazna tačka za zaštitu od ‘instant’ koučeva, savetnika, psihoterapeuta koji posle dvodnevnog treninga ili pročitane knjige i završenih studija menadžmenta, na primer, obećavaju da će vam promeniti život, podrazumeva se – instant. Ovo naravno ne znači da ne idete kod njih ako to želite, već samo da imate svest o tome da to nikako nije i ne može biti psihološko savetovanje, niti psihoterapija (a prilično sam sigurna, ni koučing).