Imam utisak da su granice, naročito lične granice, mesto velikih zabluda u odnosima.
Jedna od najčešćih zabluda je da – kad postavim granicu, ja ugrožavam odnos. Ono što je opravdanje za ovu ideju je to da – kad nekome postavim granicu, taj neko se naljuti.
PA ŠTA? kažem ja 🙂
Ljutnja je zdrava reakcija i ne znači kraj odnosa. Ako ste i imali odnose koji su se završili tako što se neko naljutio, ljutnja tome nije kriva. Verovatnije je da su u tom odnosu granice toliko gažene i probijane, ako ih je uopšte i bilo, da je je odnos oslabljen, postao nepoželjan jer je preplavljujući, naporan, a ljutnja je izgovor iskorišćen za izlazak iz tog odnosa. Ljutnja je izgovor jer ljutnja traje 5 do 10 minuta, ne 5 do 10 godina… toliko traju neke druge stvari.
Još jedna česta zabluda je da ako imamo granice onda nismo u ‘istinskom’ odnosu. Međutim, istina je upravo suprotna. Naše granice su mesta na kojima se srećemo. Setite se kakav je doživljaj kada prislonite dlan na dlan neke druge osobe – to je kontakt. A sad zamislite da vam se dlanovi stope kad se dodirnu, više ne znate gde jedan počinje, a drugi se završava. I ta stopljenost ima svojih draži, ali onemogućava kontakt, a bez kontakta nema odnosa. Istovremeno stopljenost ugrožava identitet, koji onda ide ka ‘mi’ i udaljava se od najčešće teško osvojenog ‘ja’. Da bi odnos bio moguć mora da postoji Ja koje je u kontaktu sa nekim drugim Ja – kad nema granica ovo ne može da se desi.
I za kraj još jedna zabluda je da – ako imam jake granice ne mogu da me povrede. Ovo može donekle biti istina jer osobe koje su ‘opasane zidinama’ onemogućavaju sebi da budu u kontaktu i u odnosu sa drugima, pa ‘povrede’ ne dolaze sa strane. Međutim kontakt je naša biološka potreba, i kada hronično ostaje nezadovoljena ona vodi u povredu koja se najčešće pokazuje kroz depresivne simptome.
Razmislite o svojom granicama da li je potrebno da ih učvrstite ili relaksirate da biste mogli da budete u kontaktu