Ovog vikenda sam imala zadovoljstvo da budem deo grupe koja je učila kako se koristi sand-tray terapija u radu sa decom, adolescentima i odraslima od Ashley L. Garrett i Tatjane Gjurkovic.
Imali smo dva dana vrlo intenzivnog rada i učenja kroz proces. Ovo je meni lično draži način rada jer sadržaj se može naći u knjigama, online materjalima, stručnom časopisima i tome slično… Ali, to nije dovoljno da se nauči terapijska tehnika, neophodno je da prokrčite put kroz proces kao klijent, kao terapeut, kao posmatrač i da za svaku od tih uloga dobijete korektivni feedback da biste mogli sledeći put da probate drugačije.
Pesak je inače jedna od stvari kojima se naročito radujem u svom novom prostoru, zapravo jedna od stvari zbog kojih se radujem da imam prostor. Jer omogućava vrlo dubok rad na jedan razigran način. A sand-tray mi je jako blizak jer dozvoljava veliku slobodu kako u materjalima koje koristimo tako i u vrlo subjektivnom tumačenju – simboli nisu fiksirani, već znače ono što znače tom specifičnom klijentu. Pored toga omogućava nam da pravimo vezu i da koristimo i levu i desnu hemisferu mozga, kao i naš utelovljeni um (s obzirom da se sada u neuronauci ne smatra da je samo mozak odgovoran za obradu informacija).
Sandtray je nastao iz Sandplay treapije koja je krenula iz jungijanske psihoterapije. Rad u pesku, sa minijaturama je način da se nesvesno izrazi kroz simbole. I dok je Frojd smatrao da je simbolizam znak patoloških procesa, Jung je smatrao da je to zapravo znak kapaciteta da se iscelimo. I na toj optimističnoj premisi je izgrađen rad u pesku kao način terapije, prvo za decu, onda i za sve ostale. Osnovna ideja je, kao i u TA, da smo naštelovani na rast i da imamo kapacitete potrebne za isceljenje. Zadatak terapeuta u sandtray terapiji je da nam obezbedi sigurno mesto, i način da ih osvestimo i vežbamo da ih koristimo.
Način rada kojem su nas podučavale Ashley i Tatjana, dodatno podrazumeva stalno konsultovanje sa telom, obraćanje pažnje na osećanja i osećaje i to kako se oni javljaju u telu, kako traju, kako se transformišu… kao način za orjetisanje rada, kao nešto što može odmah da se rešava (ako je na primer klijent preplavljen, možemo da mu pomognemo da se reguliše, pa da nastavi sa radom), i kao nešto sa čime se sedi.
Kao terapeut, sa sada već solidnom praksom (radim manje ili više intenzivno od 2011.), nalazim da terapija razgovorom često nije dovoljna. Da se razumemo, ona je neophodan deo procesa, naročito na početku, omogućava nam da ugovaramo, istražujemo, strukturišemo, da mislimo zajedno mnogo toga drugog… Ako je potrebno ili ako klijent želi da se bavi nekim dubljim slojevima, temama oko kojih su podignute odbrane ili slično, da bismo negde došli razgovorom treba nam mnogo vremena, nekad zato što nemamo reči, nekad jer imamo puno reči koje obično služe da nas sklone od suštine… Rad u pesku, kroz pokret, u prirodi i razne druge aktivnosti koje idu iz desne hemisfere mozga, mogu da nas brže dovedu do suštine i omoguće nam integraciju različitih tema, dilema, iskustava. Razgovor nam služi da dođemo na mesto gde smo spremni da rizikujemo da otkrivamo sebe i da ono što otkrijemo osmislimo rečima i posložimo kroz aktivnosti leve hemisfere.
Sve u svemu, otišla sam iz Zagreba spremna da se više igram u svojioj praksi, kao terapeutkinja, supervizorka i edukatorka.