(#tbt – jedan davni tekst, i dalje aktuelan)
Pišem ovo u iščekivanju trećeg deteta i u susret 8. martu. Oba su mi povezana sa ogromnim entuzijazmom i nadom, verovatno neopravdano… Kako bilo, inspirisana sam da pišem Majkama (sa velikim M). Najveći deo ovoga važi za Roditelje uopšte, a Očevi će mi oprostiti, ali iako su i oni pritisnuti više nego ikada, ipak Majke trpe najjači udar.
Afrička poslovica kaže da je potrebno selo da se odgaji dete… Skoro sam naišla na pitanje ‘Ali, šta da radimo kad nema seljana?’. ‘Selo’ u ovom slučaju nije ruralno naselje, već način života tipičan za relativno male, višegeneracijske zajednice. Zajednice u kojima se ljudi poznaju, dele dane, neguju jedni druge, obraćaju pažnju na decu i stare čitave zajednice… Nestanak ovih ‘sela’ nas je sve ostavio u neprilici, ali najveću štetu trpe Majke kojima se u dve ili tri generacije gotovo u potpunosti izgubio socijalni kapital. U par generacija Majke su ostale uglavnom same.
Svaka Majka bez ‘sela’ oseća frustraciju zbog nezadovoljenih primarnih potreba. Nedostatak zajednice na koju možemo da se oslonimo uništava naš kvalitet života. Nuklearna porodica (mama, tata, deca) čiji je idejni i idealni cilj bio da nas oslobodi zajednice koja guši se pokazala kao loša na razne načine:
- Ogroman pritisak je svaljen na roditelje da nadoknade ono što su zajednice pružale. Po jednom istraživanju da bi se izgradila psihološka otpornost kod deteta, neophodno je da ono redovno bude u kontaktu sa bar 12 odraslih osoba (ovo će mu omogućiti da usvoji različite modele reagovanja u različitim stresnim situacijama). U našim zajednicama kakve su danas, ovo je teško izvodljivo.
- Prioriteti su nam ‘izmešani i izmešteni’ jer pokušavamo da odgovorimo na previše potreba istovremeno. Izgubili smo iz vida šta je ‘normalno’ i zato nam deluje da hronično ne radimo i ne ostvarujemo dovoljno. Nedostatak ‘sela’ iskrivljuje sliku koju Majke imaju o sebi, pa se često osećamo kao da je to što nam je teško u našoj ulozi majke, posledica nekakvog našeg nedostatka i da treba da se još više napregnemo da ga otklonimo.
- Kao roditelji se osećamo nesigurno i uznemireno jer nam nedostaju granice koje obezbeđuje dobro poznata zajednica u kojoj rastemo i živimo. Zbog ove nesigurnosti i anksioznosti često se prečvrsto držimo svojih roditeljskih ideala i uzora, po cenu da nam to narušava kvalitet odnosa i života. A sve da bi se zaštitili od prevelikog broja ‘ispravnih’ opcija i načina da se bude ‘dobar roditelj’ koji prete da nas preplave.
- Prirodni način odrastanja je onemogućen najvećem broju naše dece. Sve ređe možete da sretnete čopore dece različitih uzrasta koja lutaju i istražuju zajedno, čopore koji sami sebi organizuju vreme i aktivnosti… Neke od meni najdražih uspomena iz detinjstva su vezane za takav jedan čopor iz I Bloka u kome nas je bilo od 6 do 18 godina. Nismo naravno delili sve aktivnosti, ali smo delili prostor i priče. Učili smo kako se igra basket i koja je dobra muzika, kako se poštuju pravila, kako da paziš da te ne udari klis, a ni lopta. Roditelji male dece su mogli bezbrižno da puste svoju decu van svog nadzora, jer su veliki obraćali pažnju i štitili ako je bilo potrebno. Niko to od velikih nije tražio, prirodno je da obratiš pažnju na sitne članove svog čopora.
- Osećamo se nemoćni pred svim obavezama i pritiscima. Trčimo naokolo ‘kao blesavi’ pokušavajući da deci i sebi nadoknadimo interakcije, stimulaciju, prilike za učenje koje su nekad bile lako dostupne, a sada zahtevaju značajno vreme i logistiku. Radost, lakoća i zabava koju ovim želimo da postignemo nam najčešće izmaknu.
- Partnerstva su nam opterećena potrebama za koje smo se ranije oslanjali na zajednicu, pa imamo nerealistična očekivanja od partnerstva i partnera. Često postoji ideja da moramo biti nezavisni, kao individua ili porodica, i stidimo se svoje potrebe za drugima, za podrškom i negom ‘sa strane’, koja ne samo da je prirodna i normalna, već je neophodna jer – mi smo projektovani da živimo u zajednicama.
- Osećamo krivicu zbog, manje više, svega: nemamo vremena da se igramo sa svojom decom, prestrogi smo, previše dopuštamo, ne mazimo dovoljno, mazimo previše, ne radimo dovoljno, radimo previše, dozvoljavamo previše vremena pred ekranom, previše slatkiša, ne forsiramo dovoljno brokoli i artičoke…
- Na kraju, oslanjamo se na društvene mreže za povezivanje sa drugima, ali se ne retko zbog njih osećamo lošije, jer se i dalje osećamo usamljeno, kao da nas ne vide zaista, a često je tu i doživljaj da nas ne razumeju ili čak osuđuju.
I kuda ćemo sa ovog mesta?
Kako bi bilo da probamo da mislimo drugačije…
Majko, ti i ja nismo problem! Mi radimo i više nego dovoljno. U nedostatku ‘sela’ stavljene smo u nezavidnu poziciju. I dalje smo na udaru opresivne društvene strukture, samo je ugnjetavanje suptilno i prikriveno, i zove se sloboda, pa je nezahvalno boriti se otvoreno.
Malo je verovatno da ćemo imati priliku da odgajamo decu u ‘selu’ (ja na primer živim u selu, ali zajednice nema, kao ni u gradu), ali to je u redu. To nije put za našu generaciju. Kakav bi taj put mogao da bude…
Prvo i osnovno – Majko, činjenica da ti je ponekad teško da budeš majka nije odraz tvoje neadekvatnosti, već okolnosti u kojima živimo. Vežbaj da budeš nežna i saosećajna prema sebi. U ‘nikad dovoljno’ kulturi, kaži – Da, nisam savršena, ali jesam dovoljno dobra! I da… Uradi svoj deo, i samo svoj deo – to je dobra mera.
Prihvati i poštuj svoje potrebe! Dok god zanemarujemo svoje potrebe nećemo imati snage da promenimo i poboljšamo svoje okolnosti. Ja često kažem da ‘o potrebi nema pregovora’ jer je zadovoljavanje potrebe neophodnost, a ne luksuz. O željama možemo da većamo, pregovaramo, mislimo… Dok potrebe – zadovoljavamo u najkraćem mogućem roku i na najbolji način koji nam je dostupan.
Vežbaj ranjivost i iskrenost. Bogate, sigurne, autentične veze su neophodne za rast, a njih ne može biti ako nisi spremna da budeš otvorena. Ja sam imala sreću da vodim dve vrlo različite grupe za Majke (jednu edukativnu, drugu za podršku) i moj najjači utisak je koliko je samo iskrenost i prepoznavanje kako nam je svima teško, na ovaj ili onaj način, dovoljna da se ove grupe povežu i postanu ‘selo’ za sebe. I zato govorite istinu, čak i kad ste jedine koje to rade, nekome će značiti da čuje da nas ima još koje smatramo uspehom što smo stigle da operemo kosu.
Prihvati i pokaži svoje snage. Šta je ono zbog čega se osećaš živom? Šta te napuni energijom? Gde ti vreme proleti? Ko bi ti bila svom ‘selu’ da ga imaš? Radi baš to.
Postani deo nečega. Volontiraj, kreni na ples ili na pletenje, organizuj klub za čitanje… Šta god da te inspiriše ili zabavlja.
Napravi svoje ‘selo’ ili više njih. Organizuj zajednice na koje ćeš moći da se osloniš i koje će da ti služe kao sigurnosna mreža ako padneš. Od početka vremena Majke su nosile životni teret – zajedno. Nema razloga da mi radimo drugačije.