Koliko je san zaista dragocen, shvatimo kad postanemo roditelji. S jedne strane, koliko je neprocenjivo imati neisprekidan san, s druge, koliko je neprocenjivo vreme koje imamo za sebe ‘dok anđeli spavaju’. U jednom od prošlih postova sam pisala o noćnim morama i noćnim strahovima, u ovom ću da podelim sa vama ideje i iskustva vezana za to kako pomoći klincima kada imaju problema sa spavanjem, kao roditelj, ne kao terapeut.
Usud je odredio da budem okružena ‘aktivnim’ spavačima. Moja deca ( i partner) su u različitim periodima i različitom intenzitetu – pričali u snu, mesečarili, škrgutali zubima, imali noćne more i strahove. Same po sebi sve ove stvari nisu bile posebno veliki problem, ako se dovoljno spava, međutim mogu da se komplikuju.
Na primer u dva navrata, sa 3 i sa 5 godina moja ćerkica je imala noćne more zbog kojih je počela da se plaši da ide na spavanje. Jedan deo ispoljavanja njenog straha je imao manipulativnu vrednost, jer je htela da spava sa mnom, ili sa tatom, ili sa oboje. Inače, jako je bitno da ne pomerate postavljene granice samo zato što je dete bolesno ili se plaši, ili je tužno… jer ćete ga tako naučiti da je to način na koji može da utiče na svet, dok je potpuno u redu da pomerite granice zato što to otvoreno traži od vas. Hoćemo da ih naučimo da otvoreno komuniciraju svoje potrebe, umesto da dobiju ovo ili ono manipulacijom. E sad, pošto su u našoj kući, vrata mamine i tatine sobe vrlo jasna granica, i nismo hteli da joj damo ono što bi je najlakše umirilo morali smo da nađemo alternativne metode.
Prvi put sam iskoristila plišanu ajkulu. Razgovarale smo o tome šta je to plaši kad spava, zmije su bile u pitanju, pa smo zajedno razmišljale o tome čega se zmije plaše i ko je osim mame i tate jači od zmija. Ja sam se ‘setila’ da ona ima jednu moćnu igračku, ajkulu sa velikim zubima i kako sam sigurna da se zmije plaše ajkula i da im zato ne prilaze. Predložila sam da ajkula počne da spava sa njom i da vidimo šta će da se desi. Posle toga dugo nismo imali problema sa uspavljivanjem, iako je i dalje povremeno imala strašne snove. Ajkula nam je, dakle, poslužila kao čuvar.
Drugi put, dve godine kasnije, opet zmije i opet odbijanje da ide na spavanje. Ovog puta sam je poslala na spavanje i rekla da je najbitnija stvar sada, da šta god da radi nikako!, ni u kom slučaju! ne sme da sanja male pufnaste zeke. ‘Zašto?’ ‘Nije bitno zašto, bitno je da mi veruješ i da nikako, nikako ne misliš na i ne sanjaš male pufnaste zeke.’ Na ovo sam dobila jedno zbunjeno ‘dobro’ i posle toga kikotanje. I to je bilo to, kad god bi joj rekla laku noć i napomenula da ne sanja pufnaste zeke ona bi se zakikoala.
Sledeće godine je imala noćne strahove, ali tu kao roditelj možete samo da stojite i gledate, i zato sam je odvela na muzikoterapiju. Iako su verovatno bili razvojni i prestali bi sami od sebe posle nekog vremena, ja sam izabrala da je odvedem na terapiju umesto da čekam i posle dve seanse su potpuno prestali, mada je ona nastavila da ide na terapiju još neko vreme. Pored muzikoterapije, mislim da je terapija igrom sjajna za ovu vrstu problema.
Najstrašniji noćni incident smo imali sa sinom. Naš desetogodišnji sin je upao u našu sobu usred noći, preplašen. Prvi put smo ga poslali nazad posle zagrljaja i konstatacije da je to samo san. Deset minuta kasnije se vratio još uznemireniji, plačući i u strahu. Pošto smo ga umirili dovoljno da može da priča, rekao nam je da je u njegovoj sobi narval (vrsta kita) koji umesto roga ima nož. Sutradan smo saznali da je dok je tražio nešto na YouTube-u video da postoji klip naslovljen ‘Pet ljudi koji su umrli igrajući ‘Plavi kit’ ili nešto slično, na slici je bio narval sa nožem umesto roga. Kako bilo, nismo se time bavili u 3 ujutru. U 3 ujutru sam ja krenula sa njim u njegovu sobu, smestila ga u krevet i pokrila i ‘legla’ preko njega. Kada su u panici, naročito kad nisu baš razumni (sa njim sam imala sličnu situaciju kada se probudio posle anestezije) korisno je dati im jasan doživljaj fizičke granice, jer na kraju krajeva, granice nam omogućavaju da se osećamo sigurno. Ovo je verujem jedan od razloga zbog kog teška ćebad imaju tako pozitivan i umirujući efekat, naročito na decu i ljude koji imaju anksioznost. Proverila sam sa njim da li još uvek vidi tog narvala, i kad je rekao da je još tu, fokusirala sam ga na disanje naredbama – Udahni. Zadrži dah. Polako izdahni. Kad se dovoljno umirio pitala sam ga da li se seća Hari Potera (već par godina im pred spavanje čitam Hari Potera (stigli smo do 6og dela), zato sam ga izabrala). I da li se seća šta je bauk. Ovo je imalo dvostruku funkciju – da aktivira deo ličnosti koji uči, pamti, misli logički i da pomeri fokus sa zastrašujućeg narvala. Inače bauk je u knjizi opisan kao stvorenje koje menja oblik i preuzima oblik onoga čega se osoba najviše plaši. Pošto se očigledno samo on plašio tog narvala, a troje nas je u sobi, ja sam mu rekla da sam zaključila da je to nešto poput bauka i verovatno se uništava na isti način. Pa sam tražila od njega da se seti kako se izvodi ‘Ridikulus’ čin. Ideja je da kad bauk preuzme oblik onoga čega se najviše plašiš, ti ga u glavi zamisliš kao nešto smešno i kažeš Ridikulus – ovo za posledicu ima da bauk promeni oblik tako da postaje smešan i nestane kada mu se smejemo. Ima zapravo dosta terapijskih tehnika koje se oslanjaju na ovu logiku, bilo sa crtanjem, modelovanjem, vizuelizacijom… U ovom slučaju to je bila vrsta vizuelizacije, i pošto je uspeo da narvala sa nožem umesto roga vidi sa cvetom umesto tog roga i u raznim bojama (vrlo hipi) i pošto je par puta zapravo izgovorio Ridikulus! mogao je da se vrati na spavanje. Na dalje nismo imali sličnih epizoda, što negde znači da je ova bila reakcija na trenutnu situaciju, a ne znak dubljeg trpljenja.
Roditeljevanje zahteva da se iznova i iznova prilagođavate situacijama u kojima nikada ranije niste bili i da nalazite rešenja za nove novcijate probleme kakvi vam ranije nisu bili u vidokrugu. Ono što ja stvarno mislim da može da vam pomogne je smisao za humor, prihvatanje sopstvenih ograničenja o toga da ćete neminovno grešiti, kreativnost i jasna svest o tome da niko na svetu ne poznaje vaše dete bolje nego vi – samim tim vi ćete da nađete vrlo personalizovana rešenja za njihove probleme. Konkretno, malo je verovatno da bih ja koristila bilo koju od ovih tehnika sa svojim malim klijentima, a bile su izuzetno efikasne sa mojom decom.
Šta je vama funkcionisalo? Koja bi vaša kreativna rešenja bila?